Миличине сузе - www.gazimestan.rs


































Ораховцу башто рајска


Видовдaн


Догодине на Косову


Јечам жeлa Косовкa дeвоjкa


Сини јарко сунце са Косова












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 74
Два дана: 299
Недељно: 783
Месечно: 6953
Годишње: 41019
Укупно: 46075

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Видомир Шалипур Муња


Љиљана Жикић


Слађана Станковић


Срђан Кошћанин


Зоран Гаврић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Данило Милинчић из Самодреже

13. јун 2018.


Миличине сузе


Затворени по селима, без слободе и основних права, ми не можемо ништа сами да урадимо, и нема никога да нам пружи руку...

Када сам питала мештане Старог Грацка шта се овог пута догодило на спортском терену – знам да су провокације и шиканирања свакодневни – прво што су ми рекли јесте да их још увек прогони врисак и плач мале Милице Матовић.

Њеног старијег брата Петра су Албанци прво ударили лоптом, а потом простачки вређали њену мајку и све остале Српкиње које су извеле децу да се играју. Њен брат је и малени Андреј, беба од шест месеци, који се гушио од сузавца. Старограчани причају да је у тренутку када је Албанац ударио њеног оца Милутина, и када су га полицајци одводили у полицијско возило, њен плач прерастао у нарицње одрасле особе.

Непрестано је понављала: “Пустите мог тату“. Миличин плач их је највише потресао и док се помоћ пружала њеном стрицу, мајци и брату, нико није могао да је смири. Кажу да све могу да претрпе, али плач и вриштање мале деце, која у једном тренутку страха и немоћи престају да буду деца, све им теже пада, а у том селу јe туге било на претек. Мала Милица има непуних пет година.


 

 


„НИШТА СЕ НЕЋЕ ПРОМЕНИТИ“

Недељу дана после инцидента у Старом Грацком, група Албанаца упала је на спортско игралиште у дворишту школе у Сувом Долу код Липљана и истерала са терена децу српске националности. Вређали су их на албанском и енглеском језику и док су деца бежала, разбили су улазна врата на школи – толико су се осилили у српском селу. Полиција их је брзо ухапсила – деца су телефоном сликала возило са којим су дошли – али их и одмах пустила.

“Неће се ни сада ништа битније променити. Мене су тукли док сам пешачио до Липљана у школу, сада су моје дете истерали из школског дворишта. Тешко ми је да гледам сина и тај његов страх у очима, а не могу ништа да урадим да се тако нешто не понови.  У Суви До су дошли младићи из села у општини Косово Поље. То су млади људи и ту мржњу су могли само из куће да понесу, прича разочарани родитељ из овог села.

Евидентирано је на десетине напада Албанаца последњих недеља на Србе и њихову имовину. У 99 одсто случајева су то напади на Србе јужно од Ибра. Не зна им се броја колико их је до сада било, али се ни не сећам када су медији реаговали као ових дана. Навикли смо да трпимо све и свашта, али и да слушамо осуде у две, три реченице. Тако је одувек било на Косову и Метохији. Увек се из неког разлога све гурало под тепих или ишло у етар зарад неких виших интереса. Да се искрено мислило на народ који овде живи, па ваљда би нам било боље – не би 100 година трпели насиље од једних те истих.

Није нас изненадио нови зулум од стране Албанаца. Ево, последњих недељу дана је мирно, ни један инцидент није забележен јер је неко наредио паузу. Насиље иде у таласима, и ту тему смо до сада докторирали. Они сеју страх на терену, Запад намерно затвара очи и притиска званични Београд да са Приштином "нормализује односе" – иако је ситуација потпуно ненормална – али је Београд, око последњег таласа насиља, био гласнији него иначе.

Не знамо да ли је то стварна брига за нас или се ту ваља нека виша политика. Срби јужно од Ибра највише полемишу око тога и, веровали или не, чекају ново насиље да виде како ће се тада реаговати. Можда тада буде јаснији пут где све ово води и на какав смо то компромис навалили па само то понављамо.
 

 


НАЈВЕЋИ СТРАХ

Због свега што се последњих дана пише, предлаже, нагађа и планира, а у вези је са Косовом и Метохијом, Срби који живе јужно од реке Ибар нису нимало оптимисти. Како било коме више да верујемо, јер шта год нам урадили ми изнова са сепаратистима за сто седамо и попуштамо.

Неколико дана после поменутих инцидената медији су објавили вест о састанку председника Вучића и амбасадора Чепурина. У њој се, између осталог, каже: 

“Разговарали су и о ситуацији на северу Косова и Метохије и стању дијалога 'Београда и Приштине'. Вучић је исказао велику бригу због учесталих напада на Србе на северу Космета, указавши уједно на потребу постизања стварног компромиса, а не решења које би значило само притисак на Србију“.

Далеко од тога да је на северу Косова и Метохије ситуација добра, и није ово препуцавање кога Албанци више нападају, али Старо Грацко, Витина, Петрич, Жач, Грачаница, Милошево, Суви До, села у општинама Ново Брадо и Косовска Каменица, просто нису на северу Космета.

Шта год се на састанку причало, а медији пренели како су пренели, нама, у свој овој ујдурми око Космета, једино пада на памет да ће талас по талас насиља једног дана прерасти у “косовскометохијску олују“, пред којом ће цео свет затворити очи, заједно са званичним Београдом, јер ће се она зауставити на реци Ибар.

Прича о подели Косова и Метохије за нас који овде још увек живимо страшнија је од било какве ноћне море. Страх да  државни интерес Републике Србије досеже до реке Ибар (?!) за нас је гори и од батина, камена, сузавца, па и метка ако хоћете. То је оно што нас највише плаши; плаши нас пристанак на такав пораз.

 

 

БОЛИ ИЗДАЈА ОД СВОЈИХ

На насиље Албанаца смо навикли. Са њиме су на Косову и Метохији одрасле и сада одрастају генерације, али да нас после свега на тај начин понизи и изда сопствена држава – људи, много је. Не могу вам описати колико смо ми немоћни, у сваком смислу. Затворени по селима, без слободе и без основних права, ми не можемо ништа сами да урадимо, и нема никога да нам руку да. Наша изолованост, непријатељско окружење у коме чувамо име Србије, наша удаљеност једних од других, може да буде савршен изговор да се, у таквим условима, може заштитити само север Косова.

Ко ће нас да чује? Ко ће да нам помогне? Ко да нас заштити?  Да неће можда ови што су нас окупирали и прстом не мрдају да среде стање већ 19 година? Још горе, да неће такозвана Војска Косова јер њој је пролаз само на север забрањен, док нама већ годинама утерују страх у кости. Људи, толико смо немоћни да можемо само да поручимо свима којима падне на памет да деле и цртају нове границе: Дабогда вас стигле Миличине сузе.

 

 

Аутор: Јања Гаћеша
Извор: Стандард.рс
Објављено: 12. јун 2018.

 




Посећено је: 363  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Крај - Осуђени на прогонство

Злочин без казне

Путовање на Косово и Метохију 4. и 5. јуна 2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај из Метохије 13. и 14. мај 2017

Лазарева субота - Врбица у Призрену 8.4.2017













 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"