Одјек тихе речи Милутина Попадића - www.gazimestan.rs




































Видовдaн


Догодине на Косову


Вила са Кошара


Са Косова зора свиће


Јунаци са Кошара












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 3
Два дана: 390
Недељно: 1255
Месечно: 4733
Годишње: 12615
Укупно: 76946

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Љиљана Жикић


Зоран Гаврић


Видомир Шалипур Муња


Милош Ћирковић


Срђан Кошћанин



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Зоран Вујовић Вујке

12. децембар 2018.


Одјек тихе речи Милутина Попадића


Интервју са Милутином Попадићем, изворно објављен у студентском часопису Филозофског факултета у Косовској Митровици "Др Филстуд". Преносимо га у целости.

 

Запањујуће једноставна, величанствено сложена и чудесно невероватна – поезија Милутина Попадића.

 

          Милутин Попадић, млади песник са Косова и Метохије, рођен је у Приштини, од оца Православног свештеника, Мирослава, и мајке Бранке, као четврто, најмађе дете. Основну школу "Вук С. Караџић" је завршио у Приштини, а потом уписује Богословију "Св. Кирила и Методија" у Призрену, да би, због бомбардовања наше земље, морао да напусти Косово и Метохију, те школовање наставља у Богословији "Св. Арсенија Сремског" у Сремским Карловцима.

По завршетку средње школе, уписује Православни Богословски факултет у Београду, где га и завршава. Од 2007.године ради као вероучитрљ у О.Ш. "Стана Бачанин" у Лешку, где и живи са породицом. Пре мало више од годину дана објављује своју прву збирку песама, под називом "Порекло“, која, за кратко време, добија многе симпатије читалаца. Осим што пише сјајне песме, Милутин поседује и приповедачку заводљивост, те је говорио на многим трибинама и скуповима, где је, као и у својим песмама, величао Српство и бранио отаџбину.

У последње време слушамо хвалоспеве о поезији Милутина Попадића, као и о самом Милутину Попадићу, па сам пожелела да читаоце Филстуда на овај начин упознам са њим. На самом почеку сам му поставила питање, управо о почетку и крају.

-    Да ли је теже написати почетак или крај песме?

-    Теже ми је да напишем крај песме, јер сматрам да њен крај мора да поседује и њену поруку.

-    Да ли пишеш на рачунару или у свесци?

-    Почео сам да пишем у свесци, али сада, како пишем чешће него раније, своје мисли записујем, углавом, у телефону, а онда их откуцам и сачувам у рачунару.

-    Када пишеш?

-    Пишем најчешће касно ноћу, када ми се слегну мисли, тада их ја уткам у песму. Некада се деси да, песму започету увече, завршим ујутру, када се пробудим.

-    Шта би желео да људи кажу о твојим песмама?

-    С обзиром на то да у великом броју пишем родољубиве песме, волео бих да кажу оно што је рекао и Јован Јовановић Змај: "Учили нас, мучили нас да будемо све, само синци српске мајке, само Срби не, ал дружећи се с вуком, лијом, лав је осто лав, још нас има што кличемо, ја сам Србин сав!"”, тако бих и ја волео да о мени кажу да још увек постоје Срби којима је стало до Српства и Србије.

-    Да ли имаш неки циљ када је твоје књижевно стваралаштво у питању?

-    Имам. Да прославим Бога и српско јунаштво!

-    Да ли сматраш да данашња омладина чује оно о чему причаш и разуме оно о чему пишеш?

-    Уверио сам се у то пре неколико дана, на промоцији коју сам имао У Парохијском дому Храма Светог Саве, на Врачару, да и те како чује и разуме, као и да воле и да су жељни родољубља. Сала је била препуна, то ми је показало да схватају. Како је Христос рекао : ,, Сав свет у злу лежи “, данас нам намећу лажне вредности, тешко је да исплива оно право, али народ српски је родољубив народ, има веру у Бога, а мени се чини да све више то и показује.

-    Како реагујеш када чујеш негативне критике?

-    Искрен да будем, мислим да се народ устручава, осим мени најближих да ме упутe на неке недостатке. Ја све своје песме објављујем на друштвеним мрежама, тако да је слободно за било какву критику, ја само знам да са пута, којим сам кренуо када сам почео да стварам, нећу одустати, а то је да величам српско јунаштво, српске витезове, српску борбу, а поготову ону за опстанак на Косову и Метохији.

-    Како видиш себе као писца?

-    Без лажне скромности и патетике, свестан сам да Хришћанин треба у свему да се усавршава, ја сам на почетку свог књижевног стваралаштва, као што је рекао велики Његош: "Прегаоцу Бог даје махове", тако да се трудим да сваки пут будем што бољи, да напредујем.

-    Како си одлучио да напишеш своју прву песму, и која је то песма била?

-             Не  знам коју песму сам прво написао, једна од првих је била  посвећена јунацима са Кошара. Гледао сам пар емисија у којима је гостовала госпођа Лозанка Радоичић, то је мајка великог српског јунака, Владимира, који је погинуо септембра 1998. године на Кошарама.

Сматрао сам да свако од нас треба да да свој допринос како би се отргла од заборава српска патња, као и јунаштво, те сам, бојажљиво објавио ту песму, не знајући какве ће реакције бити, али хвала Богу, биле су позитивне. Потом сам одлучио и да је отпевам и могу да кажем да је, до сада, та песма оставила највећи траг у мом стваралаштву.


 

ОТЕЛИ СУ МОЈЕ

Да си крила мени,
мили Боже, дао,
летео бих стално,
никад не бих стао.
Обиш'о бих редом
српске земље свете,
мада знам, на многим,
плак'о бих к'о дете.

Да полетим прво
и обиђем места
где имена српског
одавно још неста.
Тамо где нам гробља
света сама стоје,
још она сведоче
шта је било моје.

Споменике наше
да видим кад руше
oни што су давно
остали без душе.
Јер имена српска
што на крсту стоје
целом свету кажу:
,,ОТЕЛИ СТЕ МОЈЕ".
На Космету ја бих
божуре убрао,
пред мучене Србе
понизно бих стао,
Цветом дарујем
Пребиловце свете,
из јаме још чујем -
плаче српско дете.

А онда бих хтео
Братунац да видим,
не бих да пред њима,
Боже, се постидим,
већ да и ту слетим
и покажем свима,
памтићемо сваког
страдалог Србина.

И са једним крилом,
летео бих, Боже,
када Ти помогнеш,
знам да и то може,
па да кажем свима
да још Срба има
и вечно нек' живи
моја отаџбина!

                                                 



-    Како си се осећао када си први пут држао у рукама своју прву збирку песама?

-    Нисам то доживео као велики успех или велику ствар, најискреније.

-    А промоцију како си доживео, да ли си имао трему?

-    Трему јесам мало имао, желео сам да оно што стварно осећам продре до срца људи који су дошли да ме подрже. Трудио сам се да примете, осете и доживе да оно што радим не радим због било каквог маркетинга. Када сам почео да пишем, нисам се надао да ћу имати промоције своје збирке. Желео сам само да пренесем емоцију на њих, онако како је у мом срцу, а мислим да сам и у томе успео, то су показале сузе људи који су присуствовали.

-    Ћирилица или латиница?

-    Ћирилица. Увек.

-    Ни у животу, ни у писању, не може да се побегне од ратова, зараћених страна, пунктова, крвавих тема историје, о чему ти, заправо, и пишеш, да ли и коме смета оно о чему говориш?

-    Вероватно некоме смета. Онима којима смета истина. Истина је једна, истина је Христос, Србин је на Христовој страни, истину брани, према томе, за истину често и страда, а ја нећу да престанем да о истини говорим, пишем, певам! Живела Мајка Србија!



     Наш писац, господин Божидар Глоговац, који је присуствовао Милутиновој промоцији је о Милутину рекао дивне речи, а ја ћу их сада само поновити и тиме завршити: "Шта би Руси без Пушкина, шта би Енглези да не немају Бајрона, Шпанци без Лорке, Италијани без Петрарке, Индуси без Тагоре, Арапи без Омара Хајама, Срби без Његоша? Питамо се, дакле, шта би Света земља Косово и Метохија без Милутина Попадића?“


 

ХОЋУ ДА ВОЛИМ

Нећу да мрзим ни док ми руше
светиње редом и кућу моју,
нећу да мрзим ни док ме пљују,
и бију стару мајку моју.
 
Нећу да мрзим, хришћански није,
хоћу да праштам као мој Христос,
Он је, к'о мали, прогнан био,
а никоме није замерио.
 

 

Нећу да мрзим, нису ни моји,
ни кад ми шиптар прадеду уби,
нећу да мрзим, отац ми каже,
да ми смо Срби Божији људи.

Нећу да мрзим ни када ломе
мом деди старом место починка,
срце ми пуца, да мрзим нећу,
мржња је отров у срцу грешника.
 

 

Хоћу да волим сваког човека,
Свето Писмо ме тако учи,
љубав нек' моја сатре у њима
велику мржњу која их мучи.


 



Разговор водила и приредила:
Андријана Вукадиновић,
Српска књижевност и језик
децембар 2018.

 




 




Посећено је: 371  пута
Број гласова: 35
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Награђени погром











АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"