Ослобођење Пећи 1912. године - www.gazimestan.rs






































Црвeн цвeтe


Видовдaн


Догодине на Косову


Србско је било и биће Косово


Ораховцу башто рајска












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 164
Два дана: 495
Недељно: 2198
Месечно: 11396
Годишње: 87457
Укупно: 151788

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Зоран Гаврић


Браћа Милић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Видомир Шалипур Муња


Срђан Кошћанин



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Зоран Вујовић Вујке


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

1. новембар 2019.


Ослобођење Пећи 1912. године


Дана 30. октобра 1912. године
црногорска војска је ослободила Пећ!


Након три дана очајног отпора турска војска је затражила милост, а војсци Јанка Вукотића испред Пећке патријаршије, приређена је свечаност и величанствен дочек.

Одмах потом потписан је уговор о предаји града, изабрана је нова управа и војска је кренула према Високим Дечанима. Турске снаге у Метохији су се крајем октобра 1912. ужурбано повлачиле преко Призрена и Дебра ка Охриду и Битољу.

У Ђаковици се налазио само један батаљон регуларних трупа од око 500 војника с једном брдском батеријом. Српска и црногорска Влада својим споразумом о савезу нијесу биле ријешиле питање разграничења на ослобођеној територији. Требало је да свака од њих држи оно што у току операција заузме.



Командант црногорског Источног одреда јавио је краљу Николи I Петровићу  да се мора задржати у Пећи још неколико дана, док успостави ред, разоружа муслиманско, а наоружа српско становништво, јер је сматрао да су

- "… Пећка нахија, Патријаршија и Дечани
глава Старе Србије, а то је у наше руке”.

 

Први контакт са српском војском Источни одред је успоставио на дан уласка у Пећ. Тога дана, наиме, командант одреда је добио писмо поручника Алексе Жујовића, који је као командир једне коњичке извиднице Ибарске војске, стигао до манастира Девича у Дреници.

Поручник Жујовић је извјештавао о већ постигнутим успјесима и даљим намјерама српске војске и тражио слична обавјештења о црногорској војсци. Истога дана је командант Источног одреда телеграмом јавио команданту Ибарске војске у Митровици да је са војском ушао у Пећ.

Три дана касније, једна српска извидница од осам коњаника стигла је у Пећ. Тај први сусрет српских и црногорских војника био је веома срдачан и дирљив. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима” – извјештавао је увече командант одреда црногорског краља Николу.

Сјутрадан су у Пећ стигли помоћник начелника штаба Ибарске војске мајор Милутин Лазаревић и поручник Жујовић са 25 коњаника, а ноћу је дошао и командант Ибарске војске генерал Михаило Живковић. Генерал Живковић и бригадир Вукотић споразумјели су се да са својим снагама заједнички изврше покрет ка Ђаковици, што су и учинили 5 новембра 1912.

У Пећи су као посада остављени Језеро-шарански батаљон (који је по ослобођењу Пљеваља упућен у Пећ) и један батаљон Колашинске бригаде. Међутим када су команданти Источног одреда и Ибарске војске стигли у Дечане, они су извјештени да су Васојевићка и Колашинска бригада и Дринска дивизија ослободиле Ђаковицу.

Васојевићка бригада је одмах по избијању у Дечане добила наређење да шаље јаче извиђачке дјелове ка Ђаковици. Командант бригаде је у два маха обавијестио команданта одреда да Бајрам Цури прикупља у Ђаковици јаче снаге “за одбрану и евентуални напад”, па је тражио да се пожури с покретом главнине ка Дечанима. У складу с тим, упућена су три батаљона Колашинске бригаде, као ојачање Васојевићке бригаде. Али је командант одреда и даље сматрао да су то мале снаге за ослобођење Ђаковице, те је наредио да само „… шаљу извиднице … до Ђаковице на планинама до Јуника”.

Васојевићка бригада и дјелови Колашинске бригаде, међутим, нијесу наилазили ни на какав отпор. Стога је командант Васојевићке бригаде одлучио да настави покрет ка Ђаковици. Када је његова претходница челом избила у близину Ђаковице, отворена је јака пушчана ватра са сјеверне ивице вароши.

На косама источно од Ђаковице дјелови Дринске дивизије такође су били ступили у борбу с непријатељем. Ослобођењем Ђаковице и сусретом са српским трупама завршено је ослобођење Метохије. Тиме су престале борбе на овом правцу и Источни одред је завршио своју оперативну улогу као самостални одред црногорске војске.

 

 

Приредио: Миомир Ђуришић
Преузето са: mitropolija.com
30.10.2019.

 




Посећено је: 639  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ослобођење Приштине 1912. године













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"