Ослобођење Приштине 1912. године - www.gazimestan.rs






































Јунаци са Кошара


Ђенерале, ђенерале


Уснила је дубок санак


Ајде Јано


Јечам жњелa Косовкa дeвоjкa












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 146
Два дана: 477
Недељно: 2180
Месечно: 11378
Годишње: 87439
Укупно: 151770

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Зоран Гаврић


Слађана Станковић


Срђан Кошћанин


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Видомир Шалипур Муња



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Зоран Вујовић Вујке

22. октобар 2019.


Ослобођење Приштине 1912. године


Трећа армија као деснокрилни оперативна група у саставу главних србских снага, имала је задатак да разбије турске снаге које су затварале правце који из долине реке Топлице воде ка Приштини, ослободи област Косова Поља и тиме осигура бок и позадину Првој армији. У наставку је требало да главним снагама што пре избије у рејон Куманова и Скопља и садејствује

Првој армији у одлучном сукобу са снагама турске Вардарске армије.
Начелник Врховног штаба генерал Радомир Путник јасно је прецизирао задатке Трећој армији али је команданту генералу Божидару Јанковићу оставио слободу да у складу са ситуацијом на бојишту доноси конкретне одлуке, јер је допуштао могућност да неки подаци Генералштаба нису потпуни и прецизни.


Улазак Треће србске армије у Приштину 22. октобра 1912.

 

Планирани темпо наступања Треће армије, међутим, није остварен због непланиране борбе на граничној линији код села Мердара. Лапски четнички одред, под командом капетана Војислава Танкосића имао је задатак да неопажено пређе турску границу и олакша офанзивна дејства на фронту.

Супротно томе, капетан Танкосић, познат по јунаштву, неустрашивости, смелим и изненадним одлукама, у току ноћи између 15. и 16. октобра напао је турску посаду у граничним караулама у Мировци и Репи. Заузео је Репу и на тим положајима био задржан, јер је јаки турски Приштински одред, који је био истурен на тадашњој србско-турској граници, прешао у напад.

Због непланиране борбе, Други пешадијски пук Моравске дивизије II позива, 16. октобра 1912. прелази у напад и успева да одбаци Приштински одред преко границе. У тој ситуацији Турци се користе лукавством и подижу белу заставу у знак предаје, али брзо отварају ватру и тада гине капетан прве класе Милан Поповић, који је командовао граничарима и четницима.

Сутрадан главне снаге Моравске и Шумадијске дивизије прихватају борбу и разбијају снаге турског Приштинског одреда. Даљи покушаји Турака и Шиптара да се консолидују и поврате гранични одсек, одбијени су. У међувремену, Лапски четнички одред је после заузимања карауле Васиљевац, успео да се пробије у горњи ток Лаба, северно од Подујева у турску позадину.


Србски јунаци из ослободилачких ратова: Коста Војновић, Коста Пећанац и Војвода Вук

 

У разјашњавању самовољног поступка капетана Танкосића, послератни историчари су били јединствени: циљ четничког команданта био је да што пре поништи све споразуме између Србије и Турске. Историчар Љуба Јовановић у "Самоуправи" и генерал Љ. Марић у "Ратнику" од 1924. године, сматрају да је капетан Војислав Танкосић, као члан тајне организације "Уједињење или смрт" страховао да Турска не пристане на постављене услове балканских савезника, што би значило одлагање рата, а тиме и одлагање ослобођења србског области под турском влашћу.

Капетан Танкосић је могао свој четнички одред Лапски да неопажено провуче преко граничне линије, као што је то чинио много пута до тада и изврши постављени задатак, али је одлучио да то учини под борбом, изазове сукобе већих размера и озваничи почетак рата. Танкосић није позван на одговорност иако је то тражио командант Моравске дивизије II позива, јер је уживао подршку виших војних кругова.


Јунак без мане и страха: војвода Војислав Танкостић

 

Граничне борбе на Косову и Метохији завршене су 19. октобра 1912. године, а након тога створени су услови за наступање србских Треће армије ка Приштини. Обострани губици били су велики. Само у Моравској дивизији било је 940 погинулих и рањених, међу којима велики број четника.

Моравска дивизија II позива под командом пуковника Милана Недића отпочела је наступање 22. октобра 1912. рано ујутру обухватом са истока с циљем да што пре заузме доминантне тачке правцем Шатор-Крш-Риманиште и тиме олакша Шумадијској дивизији I позива наступање кроз Тенешдолски теснац и Дринској дивизији II позива избијање на гребен Пруговац.

Овај маневар помогао би и нападу с фронта батеријама Шумадијског артиљеријског пука из правца Риманишта. Оваквим распоредом и уз фронтални напад Трећег пука турске снаге доносе одлуку да напусте положаје на левој обали реке Сићевичке.


Србски официри после победе

Око 10 часова Моравска дивизија II позива распоређена је на десној обали реке Сићевачка. Напади су започели око поднева маневром Другог топличког пука и за само сат времена цели турски положај на фронту Моравске дивизије био је стављен под јаку ватру. Око 14 часова турске снаге почеле су да се повлаче прво с бирова чуке, а затим и са висова југоисточно од ње.

Повлачење турских и шиптарских снага са ових најважнијих положаја код Приштине условило је повлачење и јединица које су се супротстављале Трећем пуку, пре него што је овај и кренуо у напад. Расуло се наставило и код других турских снага које су ужурбано одступало ка Липљану и приштинској железничкој станици. У таквој ситуацији командант дивизије наредио је да Други топлички пук пређе у јуриш, а остале јединице наставе покрет ка Приштини.

Око 16 часова повукли су се и последњи турски делови који су бранили прилазе Приштини, па је Други батаљон Другог топличког пука ушао у Приштину, а потом и други делови дивизије. Тако је 22. октобра 1912. године Трећа армија ослободила Приштину без већих напора, а турске јединице су се повукле ка Урошевцу. У борбама је из састава србских јединица избачено укупно 1.507 војника и официра.

После ослобођења Приштине, србска Трећа армија требало је у духу директиве Врховне команде да одмах продужи покрет ка Куманову и Скопљу, јер је већ каснила два дана.

То се међутим није десило, јер су јединице биле исцрпљене дугим маршевима и борбама, па је командант армије, генерал Божидар Јанковић одлучио да се 23. октобра 1912. људство задржи у рејону Приштине ради одмора и попуне. Јединице су се одмарале размештене у бивацима, осигуравајући се предстраже према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија II позива, сећајући се јунаштва славних косовских јунака.

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину. Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије II позива, у својим Успоменама, пише:
- "... Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал Јанковић, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанс и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Србске војску...".


Заробљени турски војници 1912. године

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у "Илустрованој ратној хроници", пише:
- "... На улазу у Космет наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење србске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем.
Србске победа на Косову и Метохији гарантује потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова...".

 

 

Извор: Вечерње новости
06.10.2012.




Посећено је: 392  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ослобођење Пећи 1912. године













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"