Ово је био један од најтежих злочина које је починила ОВК пре и током рата на Косову и Метохији 1990-их година.

Скоро сви представници србске власти и међународне заједнице су осудили ове злочине у селу Клечка, али нису реаговали, док су албански политичари причали да је то измишљотина, а чак су ишли дотле да су србску полицију оптужили да је логор у селу Клечка под њиховом командом.

Србско Тужилаштво је осудило само браћу Мазареку за овај злочин казном од 20 година затвора, док Хашки Трибунал 2003-2005 водио истражни поступак против три албанска зликовца, али су напослетку пуштени и у Приштини дочекани као хероји.

Суд у Приштини (под комадом ЕУЛЕКС-а) је 2011. покренуо истрагу за злочине у селу Клечка, али су кључни сведоци почели да умиру или бивају убијени, па је 2013. донета ослобађајућа пресуда за 10 припадника ОВК.
 

ПРЕТХОДНИЦА

Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића (12. и 13. столеће) читав простор Космета спадао је у српску државу. Престолница тадашње српске државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Албанаца на Васкрс 1346. године у Скопљу. Најездом Турака Османлија средином 14. века српско царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату српска војска ослобађа Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља. Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату српска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.

У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима у томе помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над српским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања српског народа и Православља на овим просторима. Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене Армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.

Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане 7. република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља. Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до распада СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из СФРЈ. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.

Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.). Ови злочини су само показали немоћ државе Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.

Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део српских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила албанска екстремна, терористичка група под називом Ослободила Војска Косова (ОВК). Њу су основали Адем Јашари и Хашим Тачи. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995. Албански терористи врло брзо добијају финансијску и логистичку подршку од Запада, па су у Републици Албанији организовани кампови за обуку терориста који су после убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, убистава и провоцирања сукоба са српском полицијом и Војском Југославије... што ће касније довести и до мешања НАТО пакта и агресије на СРЈ...

ЗЛОЧИН

Припадници албанске терористичке ОВК су у току 1997. и 1998. изводили киднаповања цивила и припадника југославенске војске и србске полиције, циивила србске и албанске националности. У периоду од 17. до 22. јула 1998. припадници ОВК су, током напада на село Ораховац, киднаповали и заробили 43 цивила србске националности, које су са још око стотину других заробљених у околним местима одвели према Малишеву, а касније у Клечку, где је била једна од база ОВК.

Србски цивили су мучени, а онда стрељани испред стрељачког вода или ликвидирани појединачно ватреним оружјем. Касније су тела паљена у пећи за креч, ради прикривања овог ужасног злочина.

У селу Клечка албански терористи су свакодневно ликвидирали по 10-15 србских цивила и(ли) припадника србских снага безбедности које су живе ухватили.

ИМЕНА ЖРТАВА

1. Синиша Благојевић, радник "Србијашуме", убијен 24.7.1998.
2. Исмаил, Барбатовци
3. Адем Краснићи
4. Хасан Хоџа,
5. Адем Хоџа,
6. Хетем Реџај
7. Љутви Ђумшити
8. Веби Ђерими
9. Арбен Авдулиј
10. Драгољуб Танасковић
11. Жарко Филиповић,
12. Живота Тодоровић
13. Драган Вучетић
14. Бојан Цветковић,

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

1. Фатмир Љимаји, припадник 121. бригаде ОВК и комадант логора у селу Клечка.
2. Бехљуљ Љимаји, припадник 121. бригаде ОВК
3. Арбен Краснићи, припадник 121. бригаде ОВК
4. Насер Краснићи, припадник 121. бригаде ОВК
5. Неџим Краснићи, припадник 121. бригаде ОВК
6. Шабан Шаља, припадник 121. бригаде ОВК
7. Насер Шаља, припадник 121. бригаде ОВК
8. Сабит Шаља, припадник 121. бригаде ОВК
9. Бесим Шурдај, припадник 121. бригаде ОВК
10. Рефик Мазареку, припадник 121. бригаде ОВК
11. Љуан Мазареку, припадник 121. бригаде ОВК
12. Беким Мазареку, припадник 121. бригаде ОВК
13. Агим Зогај, припадник 121. бригаде ОВК, чувар логора Клечка.

ОТКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА

Србска полиција је 27. августа 1998. открила злочин у Клечки. Осим делова тела у самом крематоријуму остало је неколико делимично спаљених тела.

- „Осуђујем страшни масакр србских цивила почињен од стране албанских терориста. Сједињене Америчке Државе су шокиране бруталностима у селу Клечка. Починиоци морају бити кажњени. САД не подржава оружане акције ОВК и осуђују сваку врсту агресије, као и киднаповање цивила.“

(Кристофер Хил, специјални изасланак САД за СР Југославију)


Скоро сви представници србске власти и међународне заједнице су осудили ове злочине у селу Клечка, док су албански политичари причали да је то измишљотина, а чак су ишли дотле да су србску полицију оптужили да је логор у селу Клечка под њиховом командом.

ПОСЛЕДИЦЕ

У акцији србске полиције село Клечка је ослобођено 27. јула 1998. док су припадници МУП-а Србије пронашли логор и кречану у коју су бацане србске и албанске жртве од стране ОВК. Том приликом су ухапшени и Љуан и Беким Мазареку 2. августа 1998. године, па су спроведени у истражни затвор у Нишу. Они су ту дочекали 2001. године суђење, а 2002. године су пуштени са 128 других албанских терориста на Космет. Од тада више нису доступни истражним органима и Тужилаштву Србије.

Истражни судија Окружног суда у Пећи, Радомир Гојковић је наредио истрагу о злочинима који су почињени у селу Клечка јула 1998. и позвао форезничаре из Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, да обаве обдукцију жртава. Тај тим стручњака је предводио професор Др Душан Дуњић.

Осим скелета и чаура од метака, на лицу места пронађени су и делови каблова исечених, по свој прилици, са апарата за мужу крава из оближње стаје пољопривредног добра, бодљикавој жици везаној у омчу на којој је пронађен дугачак прамен црне косе и људско ткиво, жица којом је био везан један од пронађених скелета, као и око 14 прострелних рана, углавном на лобањама и, у једном случају, на карлици.

Када је 24. марта 1999. отпочело бомбардовање СР Југославије, албански терористи из ОВК су поново у селу Клечка убијали Србе и бацали их у креч. Тако су 4. априла убијени србски полицајци Небојша Ђуричић и Вељко Марковић.

Представници ЕУЛЕКС-а су 2009. и 2010. вршили истраживања у рејону села Клечка са заштићеним сведоком Агимом Зогајем, који је открио истражитељима две масовне гробнице из периода 1998-1999. Агим Зогај је открио да жртве нису убијане само из ватреног оружја (пиштољ и калашњиков), већ и оштрим предметима (ножем и косом). Агим Зогај је једном сведоку предао и своје записе из тог времена, у којима је записивао имена и податке о жртвама, а то су форезничари после ДНК анализе потврдили идентитет жртава.

На Агима Зогаја је више пута током 2009-2010 покушан атентат, те је он затражио азил и побегао у Немачку.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Виши Суд у Нишу је 2001. године донео пресуду за браћу Љуан Мазареку и Беким Мазареку, сваки по  20 година затвора због тероризма, учешћа у отмицама, мучењу и стрељању србских цивила.

27. јануара 2003. године Тужилаштво Хашког Трибунала је подигло оптужницу против Фатимира Љимајиа, Исака Муслије, Харадина Бала. Фатимир Љимаји је ухапшен 22. фебруара 2003. године у Словенији и спроведен у Швенинген, затвор Хашког Суда. Ту је Љимаји боравио до новембра 2005. године, када га је Судско Веће Хашког Суда ослободило кривице. Дошавши дан касније у Приштину приређен му је незапамћен дочек, јер су га сматрали херојем и борцем за слободу. Касније у Влади тзв. Косова, коју је форимирао Хашим Тачи, Љимаји је постао министар саобраћаја и веза.

МУП Србије је крајем фебруара 2008. поднео у Тужилаштву за ратне злочине у Београду кривичну пријаву против 23 припадника 121. бригаде албанске терористичке ОВК који су у периоду 1997-1999 деловали на подручију Глоговца, Клечке и Штимља, на централном делу Косова и Метохије.

Од априла 2009. године Тужилаштво за ратне злочине у Београду почело је да спроводи истрагу против 30-ак припадника ОВК, међу којима је Фатимир Љимаји звани "Челик" означен као једнан од главноосумњичених за овај злочин. У тој оптужници се наводи да је Љимаји са својом групом учествовао током 1998-1999 у злочиначком удруживању, пљачкању, незаконитом хапшењу и затварању, убијању србских и албанских цивила, погазивши све норме међународног ратног права. Поред Љимајиа, у оптужници као провооптужени се наводе Хаџи Шаља, комадант Војне полиције ОВК; Шукри Буја, комадант II батаљона 121. бригаде ОВК.

13. јуна 2011. године Окружни суд у Приштини покреће прво суђење Фатмиру Љимајиу, Насеру Краснићију, Неџиму Краснићију, Насеру Шаљи. 2. маја 2012. су ослобођени, па се тужилац ЕУЛЕКС-а жалио и суђење је покренуто испочетка.

17. септембра 2013. године Суд у Приштини је донео ослобађајућу пресуду за Фатмира Лимајиа и још 9 припадника ОВК за злочине које су починили током 1998-1999. Тужилаштво је одбило доказе и сведочење заштићеног сведока Агима Зогаја, који је нађен мртав  29. септембра 2011. године у немачком граду Дуизбургу. Агим Зогај је имао дневник који је водио за акције ОВК.