Центарфор са Кошара: Мирослав Вишњић из 5. батаљона Војне полиције - www.gazimestan.rs


















































Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 449
Два дана: 1002
Недељно: 4711
Месечно: 20095
Годишње: 158310
Укупно: 328203

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Херој Вељко Раденовић (1955-2012)


Браћа Милић


Срђан Кошанин


Бошко Лемић би дао и последњу кап крви за отаџбину


Љиљана Жикић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

13. октобар 2020.


Центарфор са Кошара: Мирослав Вишњић из 5. батаљона Војне полиције


У 37. емисији Разбуђивање гостовао је Мирослав Вишњић припадник легендарног 5. батаљона Војне полиције I борбене групе, Прве армијске области, чија је матична касарна била у београдском Топчидеру.

Мирослав Вишњић је Србин који је рођен 1980. године у Инђији, где је провео детињство и рану младост. Корени су му широм Балкана: од Дурмитора и Лике, преко Кордуна и Далмације па до Славоније. Његови дедови и бабе су били активни учесници Другог светског рата када су се борили против оружаних снага НДХ (усташа и домобрана). Током деведесетих његова кућа је била пуна фамилије која је прогнана из СР Хрватске од Туђмановог режима.

Још као дечак Мирослав је волео борилачке спортове, а највише карате, древну јапанску вештину коју и данас као тренер преноси бесплатно деци, да би их склонио са улице.

У јесен 1998. године када су се водиле жестоке борбе на Косову и Метохији између припадника Војске Југославије, Полиције Србије са албанским теориристима и њиховим помагачима Мирослав одлази у војни одсек и тражи да одслужи редован војни рок. У Ваљево стиже 16. децембра 1998. где је прошао редовну обуку, а после три недеље је положио војничку заклетву да ће бранити земљу.

Врло брзо је постављена селекција међу војницима, где би они који прођу психо-физичке тестове отишли у Београд на посебне обуке. Он је био један од 25 младића који су из ваљевске касарне "Живојин Мишић" дошли у београдску касарну у Топчидер када је почела ригорозна селекција са јако тешким обукама налик на руске специјалне јединице АЛФА. Након тога су одабрани најбољи који су одведени у Бубањ поток на војни полигон где су такође пролазили посебне курсеве. Од њих педесетак укупно формирана је јединица ПЕТИ БАТАЉОН ВОЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ за специјалне намене.

Крајем фебруара 1999. године након што су пропали преговори у Рамбујеу (Француска) између представника Владе Републике Србије и албанске националне заједнице са АП Косово и Метохија... команда Прве армијске области их упућује на Косово и Метохију преко Ниша. Чим су ступили на тло Свете земље - Космета били су праћени од припадника Мисије ОЕБС-а, који су имали задатак да шпијунирају кретање наших војно-полицијских снага јужне србске покрајине.

Тако су почетком марта 1999. године доспели у метохијске Дечане. Ту су били смештени, али су одмах послати на терен. Њихов основни задатак је био дубинско обезбеђење границе. Ово је подразумевало да смање притисак удара непријатељских снага које су у хордама наваљивале на југославенске карауле према Републици Албанији.

Како сам Вишњић тврди у емсиији међу непријатељским снагама поред Албанаца које су лако добијали у директнима окршајима и терали у панични бег... Било је и разних плаћеника као што су муслимански кољачи из Сребренице, хрватски бојовници из Далмације... које су лако препознали по језику који причају, али и усташким стиховима. И они су били побеђивани у директним мегданима "прса у прса". Затим припадници Легије странаца и ветерани Чеченског рата - муџахедини, који су били најжешћи борци... али и против њих се нису никада повлачили, напротив, требало је само више времена да их елиминишу.

Према Вишњићевом мишљењу разлог успеха ове малобројне јединице није само у доброј опреми коју су задужили, већ и у командом кадру. Били су то командири и команданти пре свега добри људи, али и прекаљени ратници из Отаџбинског рата са западне стране Дрине који се водио у Крајини и Босни за време разбијања друге Југославије.

Дешавало се и то да његов 5. батаљон иде дубоко у албанску територију испред карауле Кошаре, што би фудбалским речником рекли ишли су у напад, јер је оцењено да само тако може да се издржии копнена инвазија НАТО пакта на Србију која је носила шифровано име "Стрела 1". Било је то током априла и маја 1999. године када су вођене најљуће борбе на Кошарама - прави пакао за земљи. Пешачили су по 25-30 км дневно по снегу под пуном ратном опремом. Упадали су у непријатељске обруче више пута, када их је најмање 1.500 војника окруживало, а некада и више. Тада су биле најопасније ситуације јер су меци и гелери летели на све стране.

Вишњић је навео имена сабораца тј. људи који су ту на граници положили своје животе на олтару отаџбине, бранећи домовину од непријатеља. Тешко му је што већ више од две деценије њихова имена се готово не спомињу. То су капетан 1. класе Срђан Д. Кошанин звани Ђидо из краљевачког Ушћа, старији водник Јован Тепавац, водник Драган Комарица из Смедерева, војник Радиша Илић, потпоручник Александар Ђуровић, водник 1. класе Кузмановић, поручник Никола Вујичић, војник Дејан Милетић из Крушевца, десетар Саша Коматовић из Крагујевца, разводник Драган Станојевић и водник 1. класе Горан Трифуновић из Трстеника...

Познато је да су непријатељи Срба нападали на велике православне празнике. Тако и те 1999. године нападали, а Вишњић Мирослав добро памти крвави Васкрс и још крвавији Ђурђевдан испред карауле Кошаре.

Једном се десила ситуација да су били заиста отписани, тачније остали су у албанској територији дубоко према Тропоји где су имали окршаје, а онда су били два дана у обручу. Команда их је отписала, али није њихов капетан Кошанин. Он им је чувао одступницу и чекао на брду Шкоза, тамо је и погинуо од гелера гранте 120 мм.

Заправо, сви припадници 5. батаљона Војне полиције за специјалне намене што су погинили током 1999. године у одбрани Србије било је то од минобацачке гранате или ређе снајпера. У дирекнтим борбама са непријатељима није ниједан. То заправо довољно говори прво како су имали добру селекцију, затим обуке, а онда и како су били компактна целина што је јако важно. Успели су да се извуку тако што је легендарни мајор Бјелогрлић спасио, јер је провалио када је смена страже, па су се поред њихових ровова неопажено извукли и још им митраљез ДШК (совјетске производње) конфисковали.

Оно по чему Вишњић памти те дане јесте трофејна пушка коју је он лично запленио од терориста. Хтео је Србима из Дечана да то поклони јер су му тражили, али командири нису дали, већ је избила и свађа, а он послат у притвор краће време па је пуштен. Трагдедија је била када су чули да су ти Дечанци одведени у албански специјални логор Жута кућа, надалеко познат по трговини људским органима.

Средином маја 1999. његова јединица је десеткована, па им је команда послала испомоћ 24. батаљона Војне полиције из Крагујевца. Тада већ су на Кошарама и престајали жестоки окршаји, јер су непријатељске снаге биле уништене, а копнена инвазија је пребачена на долину Белог Дрима код Призрена "Стрела 2".

Укупно је његова јединица имала 20 погинулих и 36 рањених бораца током 1998-1999... у борбама на Светој земљи - Космету.

Када је потписан Војно-технички уговор у Куманову, јединица 5. батаљона је враћена у Ваљево.

Мирослав се након завршетка војног рока вратио у Инђију, а касније дипломирао на Факултету физичке културе у Београду. Данас је ожењен, има троје деце...



РАТ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1998-1999

Битка за Кошаре - Старо Грацко - Кафић Панда - Клечка - Радоњићко језеро - Рамуш Харадинај

Жута кућа - Отето Косово - Крај - Истине и лажи - За ким звона не звоне - Јована - Рат за Космет

Живети у енклави - Српски пилоти - Ратна прича - Љиљана Жикић - Слађана Станковић -

 



Посећено је: 819  пута
Број гласова: 25
Просек: 5,00

KOSARE ALBANSKI ZLOCINI NATO DECANI BOMBARDOVANJE 1999
5 BATALJON VOJNA POLICIJA EMISIJA RAZBUDJIVANJE MIROSLAV VISNJIC PROKLETIJE
DJAKOVICA JUNICKE PLANINE


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Бошко Лемић би дао и последњу кап крви за отаџбину

Извештај са парастоса жртвама Мартовског погрома 17.3.2016

Нерасветљени злочин - Димитрије Поповић из Грачанице

Отето Косово

Најава: Откривање мурала Александру Кисину у Гајдобри 24.10.2020

Косово је душа Србинова

Трибина: Голгота Кошара у Сурчину 10. јуна 2018













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"