Црквене Водице једино су српско село на Косову и Метохији јужно од Ибра у коме до данас није продата ни једна једина српска кућа - огњишта нема на продају ни у сусједном селу Јањине Воде.

Иако се ова села налазе у потпуној изолацији, удаљена око пет километара од центра Обилића, Срби старосједиоци, до рата сви до једног запослени у термоелектранама “Обилић А” и “Обилић Б” и Угљенокопу Белаћевац, истрпјели су деценијско угњетавање, крађе, пресретања, нападе, паљевине кућа и свакодневне уцјене.

КЉУЧ ОПСТАНКА - ЈЕДИНСТВО

Опстали су на својим огњиштима захваљујући јединству, како вели један од млађих родитеља Ивица Марковић, припадник најбројније фамилије у Црквеним Водицама, јер су били и остали свјесни да се кућа кући само слогом.

“Ово је село у коме живи око 150 Срба, уз неколико Албанаца староседелаца, село у коме је сваки трећи становник млађи од 18 година, село у коме се из готово сваке куће чује дечији жагор”, наводи Марковић, наглашавајући да су мјештани из ова два села преживљавали и преживјели трпљењем, “баш онако како су то од давнина радили њихови преци, копајући угаљ у Белаћевцу и рударећи у термоелектранама”.

Свјесни су да је вријеме слободе прошло са повлачењем српске војске и полиције у јуну 1999. године, али исто тако су свјесни, каже његова супруга Бојана, да без дјеце нема будућности и да је узалуд сав њихов труд и жеља да опстану на своме уколико руководство Србије “не стави ногу за врат онима који се на њихов рачун богате”.

“Сви живимо од помоћи државе Србије, али је и код нас присутна подела на синове и кћерке функционера и оне чији су родитељи били обични рудари”, истиче Бојана, додајући да је поносна мајка три кћеркице.

ДЕТИЊСТВО ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА

Ивица се прије 12 година вратио из Смедерева. Напустио је “Гошу” и вратио се на очевину јер је, вели, заједно са Бојаном донио одлуку да се вјенчају у цркви у Обилићу и да у Црквеним Водицама стварају породицу.

“Нисмо једини који су тако одлучили. Сви моји вршњаци, независно да ли су потицали из радничке или функционерске продице, остали су у селу и баш зато је наше село, како то тврде "статистичари", најмлађе српско село на Косову и Метохији”, додаје Ивица, али жали што његове дјевојчице дјетињство проводе углавном иза затворених врата јер кроз село пролази магистрални пут који Обилић повезује са Дреницом, упориштем албанских терориста.

СУМЊА У РАСПОРЕД ПОМОЋИ

Нико од родитеља у овим селима, углас кажу Бојана и Ивица, није спокојан јер никада не смију вјеровати онима који су очистили од Срба Обилић, Косово Поље и Приштину, градове у којима су млади из Црквених Водица и Јањиних Вода завршавали школе.

Када би се, кажу, помоћ из Београда, а посебно плате и донације које се редовно допремају у Обилић путем Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију равномјерно распоредиле, Срби у Црквеним Водицама и Јањиној Води би живјели ко “бубрези у лоју” и не би појединци, попут Марковића, њиве прекопавали мотиком.

Извор: СРНА
13.01.2021.