Добра воља, снажна жеља и велика вера носиоци су сваког успеха и оруђе којим остварујемо зацртане нам циљеве. Тако је и КУД “Крајина” као и сви који се боре да од себе и свога добра од Бога послатог сачине неку вредност, добило из трећег покушаја благослов са Неба да се упути пут Косова и Метохије, у сврху испуњења пројекта “Дjеца Крајине, дjеци Косова”, чији је аутор председник КУД-а “Крајинa” Милорад Загорац, подржаног од стране Министарства културе које је обезбедило средства да стигнемо до свете српске земље.
Сунце које нас је тог јутра пробудило блистајући посебним сјајем, осветлило нам је пут спасења и истине … пут Свете Литургије ка светилишту које крије једну велику, за многе неразумљиву, тако далеку и нестварну, причу о коренима. Прво похођење је блиставој Грачаници. Боже, има ли нечега лепшег од дозивања Бога у сваком дану, а посебно у овом? Напуни се црква наша заједништвом нашим!
Осети се радост и милина свих драгих монахиња које нас дочекаше поносно и срећно, као и свих нас заједно са пријатељима из традиционалне организације Чувара Христовог гроба који нас пратише на овом светом путу. Споји нас све једна иста мисао. Молитва. Биле су Задушнице, и мислим да су све некадашње овоземаљске душе биле око нас и радовале се нашем присуству. Врхунац српског градитељства у духу византијске традициј и свети ликови њеног ктитора краља Милутина и краљице Симониде чине нашу Грачаницу посебном. Милан Ракић пева:
“…Тако на мене са мрачнога зида,
на почађалој и старинској плочи,
сијају сада тужна Симонида
твоје већ давно ископане очи!..”
Ма колико је уништавали вековима и сва она трпела бол и тугу коју наносе непријатељи њеном народу, остаје поносна што је стуб Српства, а ми још срећнији јер смо део тога. Уживали смо у амбиенту дивне Грачанице, али је време било да се крене даље.
Чекала нас је Пећка патријаршија у прелепој Руговској клисури поред реке Бистрице. Одушевљени смо већ пред улазом нетакнутом природом и извором исконске лепоте једне земље, наше земље. Иза великих зидина која чувају светињу нашу, док се отварају тешка манастирска врата, саме емоције савладавале су сваког од нас. Налазимо се баш ту, у срцу наше вере, постојања, тешких искушења, страдања и патње. Осети се то у сваком кораку направљеном, у свакој речи изговореној, у сваком погледу упућеном ка фрескама које нас штите са висина и моле да их не заборавимо и не отуђимо.
Поново смо најљубазније, великодушно дочекани у конаку Патријаршије и, после вечерње службе, испуњени унутарњим миром, упловили смо у најдивније снове чуване од стране свих анђела који штите своју децу. Велики смо благослов добили одлазећи у жељи да пружимо мало, а добили смо много. И више него што смо мислили да можемо. Добили смо одговоре на сва она питања која су нас из даљина прогонила и вратили се са новим изазовима. Како сачувати све што се налази на Косову и Метохији нашој? Ноћ пада и ми тонемо у снове…
Црквена звона пробудише нас тог јутра, мир и спокој разли се по дворишту Патријаршије док смо хитрим корацима ишли на ново богослужење. Остале су записане молитве, имена и нада да ће се вратити све што је узето српскоме народу од оних који ни не знају где се ово парче земље налази, а за њега се очајнички боре отимајући све без стида.
По благослову игуманије Февроније, и уз срдачно поздрављање са дивним сестринством, кренули смо из Пећке патријаршије пут манастира Високих Дечана, смештеног у живописној долини реке Бистрице, окруженог висовима Проклетија, задужбини Светог краља Стефана Дечанског. Славна ли је наша лоза Немањића! У свакој светињи икона се њихова пружа, стојећи као споменик утемељењу православља на нашим просторима. Као темељи свих жртви палих за очување Српства, као узори за будуће нараштаје. Ми смо Срби изабрани народ од Бога када нас Он дарује оваквим наслеђем. Монаси овог најочуванијег манастира тога доба дочекаше нас радосно и весело, желећи да што дуже уживају у свакој нашој речи, песми, музици... Кренути се мора даље, да би своју мисију остварили до краја.
Чекају нас у Гораждевцу са нестрпљењем и усхићењем. Већ нас је можда и умор савладао, али угледавши ово село, пробијајући се уз уске улице, велику пољану, нашу цркву и милу дечицу која су нас дочекала још на улазу, осећаји се мењају из дубине. Речи немамо да опишемо нешто што смо доживели и начин на који смо дочекани. Свештеник нас је упознао са црквом, дечица су већ спремила своје рецитације, песмице, са свом радошћу у очима и надом да их ипак нису заборавили.
Затим смо ми одиграли пар игара, одсвирали и отпевали песме српске, показали део обичаја, док се изнад нас виорила српска тробојка. Ухватисмо се сви заједно у велико коло, уз осмехе и радост. Дан је добио другачији смисао. Схватиш да сваки човек води своју животну битку, хтео он то или не, а ти људи су витезови који своје битке претварају у победе. Победе над свима онима који, још увек не увиђајући грехе које чине, узимају им оно од Бога дато - слободу! Чувају животом своје корене, својим животом територију, свом својом снагом Српство, језик, традицију, обавијену другом вером и народом. Душу једне земље чини њен народ, а они су прави пример душе која се бори да опстане, чак и онда када невину децу сурово и кукавички убијају, порука се јасна шаље:
„...Са Космета глас Срба се чује,
Тај глас свету јасно поручује:
„Остајемо на огњишту своме,
Претње смрћу неће да нас сломе!...“
Хуманитарну помоћ поделили смо, прикупљену и спаковану уз помоћ организације младих људи из Ротари клуба, само за њих, да им дарујемо као мали знак пажње и мисли о њима, а они, опет, жељни свега, уз велику захвалност, више су уживали у нама и нашим причама. Сузе нису могле да се сакрију пред невином радошћу малишана. Поражавајуће је колико човек није свестан да му тако мало треба да буде срећан. Један осмех, један загрљај, лепа реч. Једном речју, љубав, слога, мир, слобода...
Растасмо се тешка срца, али мисли нам остадоше и даље у Гораждевцу, са дечицом милом и људима који су нас гледали као будући спас. Моле нас очима драгим да схватимо само једно - да они без нас не постоје, да заборавити их не смемо.
„Косово је најскупља српска реч.
Плаћена је крвљу целог народа.
По цени те крви је устоличена
на престолу српског језика!“
Описавши значење речи „Косово“, Матија Бећковић је приказао сву жртву учињену од стране једног народа за одбрану свога идентитета. Тако смо се и ми вратили од својих корена са мишљу да ли смо учинили довољно велику жртву борећи се за своје Свето место?
Требаће Србији увек Лазара, Милоша, Душана, Милутина... Доживели смо већу вољу за повратак вере, повратак осећаја Српства, патриотизма, историје, то да никада не смемо заборавити ко смо и да се поносимо тиме. Увек се враћамо тамо где нам је и место, уз Бога и мољење да нас избави од сваке невоље и опасности. Нека Му је слава и хвала и да нас сачува кроз векове!
Амин!
Јелена Вујановић, КУД Крајина
Преузето са сајта СПЦ
19.06.2014.