Зоран Гаврић - www.gazimestan.rs




















































Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 209
Два дана: 509
Недељно: 2385
Месечно: 11889
Годишње: 28345
Укупно: 391458

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Љиљана Жикић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Бошко Лемић би дао и последњу кап крви за отаџбину


Слађана Станковић


Срђан Кошанин



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

10. април 2018.


Зоран Гаврић


Зоран Гаврић (48) из Лознице, био је један од бројних Срба који су се борили на Косову и Метохији током рата 1999. године. Тај догађај му је променио живот заувек. После четири мукотрпне рехабилитације, иако је 100% инвалид, успео је некако да настави свој живот и да отхрани двоје деце.
– Шиптарски терористи су ме током рата на Косову и Метохији ранили са чак 28 метака, био сам сигуран да умирем и молио сам Бога да ми прекрати муке. Уместо тога, он ме је спасао, после 24 тешке операције успео сам да на чудесан начин останем жив – говори у даху, данас.

Зоран каже за себе да је светски рекордер и јединствен случај у свету, јер не зна да је ико преживео 28 метака. Овај некадашњи полицајац и командир одељења у СУП Лозница присетио се тог 6. априла 1999. године, када је против себе имао албанског терористу из ОВК наоружаног са два пуна шаржера муниције, али је на његовој страни очигледно био сам Бог.

– Био сам командир јединице од седам-осам момака и кренули смо у чишћење терена у селу Шипоље, које се налази одмах на излазу из Косовске Митровице, на путу ка Приштини. Наш посао је био да у групама по двоје претражимо сваку кућу, јер су се у њима крили шиптарски терористи ОВК. Те куће су биле као лавиринти, и када уђете у њих, пратила је опасност да никада више не изађете. Негде око пола један по подне ушао сам у једну кућу и ухапсио двојицу албанских терориста у униформама.

 

 

ПУН РАФАЛ МЕТАКА

Пошто сам им нашао само једну пушку, послао сам колегу унутра да провери да нема још оружја, а ја сам остао напољу да их чувам. Међутим, из куће са друге стране улице очигледно ме је спазио терориста, који је из свог дворишта испалио пун шаржер од 30 метака у мене – присећа се Зоран.

Из тог рафала је према његовим речима примио сигурно десетак метака и истиче да је све изгледало као у филмовима.
– Када сам напокон пао на земљу, почео сам да се котрљам да му изађем из видокруга. Међутим, он је изашао из дворишта и кренуо ка мени да ме „овери“. Иза себе сам чуо како ставља нови шаржер и помислио сам: „Готов сам, то је то“. Подигао сам ноге уназад на пробам некако да спасем кичму, и онда је уследио други рафал. Када је испразнио тај шаржер, окренуо се и побегао, а ја сам остао у локви крви. Док је пуцао у мене нисам осећао никакав бол, али након десетак-петнаест секунди је почела агонија – рекао је Зоран.

Убрзо је из куће коју су претресали изашао и Зоранов колега и брже боље позвао и остатак чете како би покушали да му спасу живот.
- Нису могли да ме ухвате ни за руке ни за ноге, јер су биле пуне метака, већ су ме само понели онако као џак. Током извлачења, шиптарски терористи су непрестано пуцали по нама, а ја сам молио моје другове да ме оставе јер сам већ мртав и да извлаче своју главу. Болови су били толико несносни да сам само желео да заувек склопим очи. Последње што сам изговорио је било: „Чувајте ми сина кад порасте“, а онда сам се помолио Богу да ми прекрати муке – истиче Зоран са сузама у очима.

 

 

ИМАО 24 ОПЕРАЦИЈЕ

Зоран је малтене у деловима донет у болницу у Косовској Митровици, где је почела дуга борба лекара за његов живот.
– Операција је трајала 12 сати, пошто су меци били свуда по рукама, ногама, леђима и стомаку, а заобишли су само главу и срце. Рекли су ми да их је било укупно 28 у мом телу. После интервенције сам био у коми два дана, а добио сам чак и пет и по литара крви, махом од својих сабораца. После сам превезен у болницу у Нишу, а одатле на ВМА у Београд, где су ме чекала 23 лекара који су ме оперисали још 10 сати. Од тада сам у наредних месец и по дана имао укупно 24 операције, готово сваки дан. После тих интервенција сам лежао у кревету непомичан и гледао у једну тачку и то је период који сам психички најтеже поднео.

Онда је уследила рехабилитација у Бањи Ковиљачи, где сам вежбао дан и ноћ и полако поново почео да стајем на своје ноге. Основни мотив и покретач да издржим све ово било ми је то што су ме код куће чекали жена и двоје мале деце од седам и осам година, због којих сам одлучио да морам да живим – каже Гаврић за Информер.

Истиче да сада хода без штака и констатује да би се увек борио за Србију.
– Не кајем се и ако затреба, опет бих и овако кљакав отишао на Косово и борио се за Србију – каже он.

 

 

СВОЈОЈ ДЕЦИ И ОТАЦ И МАЈКА

Четири године након опоравка кад је напокон стао на ноге и на штакама се вратио кући, Зоран је доживео још једну личну драму.
– Када сам напокон помислио да је мојим мукама дошао крај, код куће ме је чекала жена и рекла ми да ме напушта. Уз све то су и син и ћерка остали код мене. Мени је било драго што није одвела децу јер су они разлог мог живљења, али сам се плашио, како ћу ја кљакав да будем и отац и мајка. Нисам знао ништа од кућних послова да радим.

Сада имам три унучета, једно од ћерке и два од сина и могу да кажем да сам срећан човек – тврди Зоран Гаврић.

 

 

Извор: Србин.инфо
07.04.2018

 





Посећено је: 1767  пута
Број гласова: 25
Просек: 5,00

Tags:
HEROJI
JUNACI
1999
KOSOVO
METOHIJA
KOSMET
ZORAN GAVRIC
I OTAC I MAJKA


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Историја града Пећи

Ослобођење Пећи 1912. године

Зоран Вујовић Вујке

Ратни пут 125. мтбр из Косовске Митровице

Сањам Приштину већ 15 година

Ђенерале, ђенерале

Високи Дечани













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"