Ходочашће Метохијом у мају 2019 - www.gazimestan.rs






































Јечам жњелa Косовкa дeвоjкa


Ајде Јано


Вила са Кошара


Са Косова зора свиће


Јунаци са Кошара












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 129
Два дана: 460
Недељно: 2163
Месечно: 11361
Годишње: 87422
Укупно: 151753

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Љиљана Жикић


Милош Ћирковић


Зоран Гаврић


Браћа Милић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Зоран Вујовић Вујке


Данило Милинчић из Самодреже

14. мај 2019.


Ходочашће Метохијом у мају 2019


Осећај када спонтано упаднеш у причу..и то какву причу...причу са пуно емоција и причу која после првог слушања остаје урезана и у запустеле мождане вијуге.

Кренути са једним циљем на путовање, а доживети много више од очекиваног. Кренути да би се једноставно возио до циља, а доживети много више од обичног путовања. Путовати тамо где си рођен и где живиш, а доживети као да путујеш у неко пространство о коме си пуно слушао а никада ниси био. Кренути на пут са једним или два познанстава, а стећи пријатеље у десетоструко већем броју. Обићи све што си већ обишао, али туђа радозналост, узбуђење, срећа, туга, просвећеност, утиче на тебе као да све то исто и ти доживљаваш први пут.

Пут из београдске вечите гужве до тако ми жељене светиње а никад обиђене, до гроба, још за живота проглашеног свеца. До манастира Раковица који ми је годинама надомак погледа, а никад додирнутог крста. Тај благослов је говорио да ће ово бити путовање за цео живот. Да ће нас благослов блаженопочившег патријарха Павла штитити од великих искушења.

Тако је и било. Срећи никад краја.

Наизглед напорно путовање, наизглед преморени од спорог напредовања у путу, није ишло у погрешном правцу.

Чак и оно поноћно обилажење цркве Св. Василија у Лепосавићу и свештеници расположени за дочек гостију чак и у касне сате, давало је снагу и укрепљење.

И најзад жубор Призренске ми Бистрице, и темељи Душанове светиње, и љубав и топлина у хладним данима који су грлили стене мојих Архангела.

Па чак и кратко спавање, чак и умор при звуку звона које позива на молитву, није смањило срећу. Ту срећу не могу скраћени снови смањити.

Божанствена литургија у Божанственој ми Светињи, дало је снагу за предстојећи ми дан. Снагу за оно што сам тога дана решавала у свом животу. Један нови остварени циљ. Једно ново искуство. Један нови доживљај.

И тада када је група наставила својим путем, а ја својим, када смо се привремено одвојили, исти нас је благослов пратио, њих у даље походе, мене у пробијање једог новог зида на путу до циља.



А има ли веће среће полагати за тако битан чин баш ту где ти је срце, ту где ти мисли лете и кад си миљама далеко. Нема такве среће, и нема треме која би поклопила то задовољство.

Нема веће среће него своју прву туристичку групу ходочасника спровести кроз драгу ми лепотицу Богородицу Љевишку и људима који су први пут ту у величанственом храму започети вођење кроз древни натпис „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје“.

И затим следеће ново јутро, једно ново путовање до раја на земљи!

"Онамо, `намо, за брда она казују да је зелени гај, под ким се дижу Дечани Свети, молитва у њих присваја рај". Дечани моји, светиња моја, љубав која те обузима и мир који те грли сваким удахом, удахом освећеног ваздуха. Благослов нашег Краља Дечанског. Његова жива рука на глави сваког ко је целивао Свете му мошти. Има ли шта лепше?

Има ли испуњенијих људи...мене стоти пут овде и оних први пут на тлу Свете Земље.

Могло би се у недоглед описивати чар и мир и благослов и срећа и узбуђење које се само допуњавало из Високих Дечана у Пећкој Патријаршији, па затим у Будисавцима, па у Гориочу. А свако путовање из једне светиње у другу, испуњено је било звуком српске песме кроз Пећ, Ђаковицу, Дечане...кроз места где се српска песма не чује годинама, српска песма која остаје у зидинама светиња које чувају та места од заборава, песма коју чују само уши жељне погледа на српску заставу у парку у Ђаковици или споменика бораца са Кошара у Пећи. Песму која стоји утабана у српској земљи која чека боље време да се узнесе у небеса. И песма која у светињи одјекује до Оног који нас чува на длану, Оног који нам даје снаге да поднесемо тешко време и многа искушења. Песма која одјекује као молитва, као уздах, као туга, као просидба за оно најпотребније у нама.

И тако испуњени Божанственим миром, упутисмо се до славне нам Бањске у светињи српске Рашке крај српског Косова, да захвалимо Милутину краљу, и узнесемо Богу молитву захвалности за ово дивно искуство и ово предивно путовање. Па сви срећни седосмо на своја места у аутобусу, а са осећајем да смо на небесима, са осећајем лета на облацима кренусмо назад, свако својој кући, послу, школи, заборављајући на умор, јер он није битан, битан је ковчег прикупљеног метохијског духовног блага, који иако потежак, са лакоћом носимо на леђима да нас храни у предстојећим тренуцима напорног брзобеоградског хладног радног живота, до момента поновног враћања ту где се дисањем пуне батерије стпљења и снаге.


До неба захвална драгом брату Петру и хуманитарном пројекту „Метохија за младе“ у оквиру Организације 'Србија за младе', што су ме повели на ово путовање и омогућили да непланирано доживим сву ту лепоту и упознам многе људе које сам заволела пре свега зато што воле своју земљу и зато што су искрено приступили па доживели оно што не може свако осетити, оно што хладне људе не дотиче. Захвална и што већ седму годину за редом воде људе на Косову и Метохији и приликом сваког путовања помажу прикупљеним средствима, угрожене породице у јужној српској покрајини.
 

 

Стефана Радић
Извор: Православие.ру
14.05.2019


Још једна предивна прича је иза мене. Још једно Путовање ка исходишту светлости, четврто по реду. Ово путовање ми је било најлепше. Невероватно.
Таква екипа људи је била. Таква енергија. Такав благодат од Бога. Већина тих људи никада није била на Косову и Метохији. О Космету су читали, слушали или гледали. Знали су за неке светиње и Косовски бој. И ништа више.
А данас? Данас питају када ће опет да се врате назад. 😊❤️

Данас знају шта у ствари значе те светиње, да то нису само зградурине, спознали су и њихову лепоту, не само естетску. Упознали су како наш народ стварно живи тамо. Упознали су њихове муке и са њима поделили кору хлеба и кров над главом. Знају колико су ти људи срећни када им дођу брат или сестра из остатка Србије, стотинама километара далеко од њих, да би провели време са њима а неретко и да би им помогли. Тако знају да нису остављени и да њихово жртвовање има смисла. Знају да неко мисли на њих.
Видели су са колико среће и радости их дочекује наше свештенство и монаштво. Ону радост сестринства у манастиру Гориоч...

Тако смо се лепо дружили, помагали једни другима. Моји сапутници су били дивни, пристојни, пријатни, људи који нису пошли у провод већ у ходочашће у дубину свог бића. И поново су спознали себе.

Пресрећан сам. Видевши лица мојих сапутника, осмехе на њима, испуњеност њихових душа при доласку у Београд. О томе са коликом љубављу су се опраштали једни од других, људи који се познају тек три дана... О томе нећу да вам причам ☺️.

Хвала вам драги људи што постојите и што сте својим присуством ово Путовање ка исходишту светлости учинили незаборавним ❤️.

 

 

Мићовић Предраг
13.05.2019.

 




Посећено је: 345  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Најава путовања: Метохија за младе 23. новембар 2017

Метохија за младе 11. и 12. новембар 2017

Извештај са Космета 14. априла 2018

Најава: Метохија за младе - 6. пут













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"