Насеље Пећ је настало на раскрсници путева који су му, користећи природне погодности, омогућили излазе: долином Пећке Бистрице у Полимље и према мору, долином Ибра ка долини Мораве и Подунављу и долином Белог Дрима ка југоистоку.
ПЕРИОД СРЕДЊЕГ ВЕКА
У раном средњем веку о насељу Пећ јавља се први запис у Жичкој повељи 1220. године као месту у жупи Хвосно са засеоцима Црни Врх, Стапези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас, Челпеци и др. Пре тога, у римском периоду, на месту данашњег града постојало је насеље које је представљало значајну раскрсницу путева и звало се „Сипарунта“, а за време византијске владавине било је познато под називом „Анаусаро“. У касном византијском добу почиње да преовладава назив Ждрело или Ждрелник асоцирајући на предео хвосновске котлине и кланца Руговске клисуре. Руговска клисура са мноштвом својих пећина, које су одувек имале насеобински карактер,у раном добу владавине Немањића, утицала је на све чешћи помен и коришћење имена Пекь. У XIII веку ово насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније, изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола, која је касније за успомену добила име Св. Спаса.
Око манастира и у његовој близини развило се насеље. Mелиорацијом околног земљишта, пољопривредна производња добија на значају са посебно развијеним виноградством и достиже висок ниво за то време.
Историјска збивања у Пећи и Метохији, као и на Косову, најчешће су непосредно утицала на историјске, културне, духовне и привредне процесе средњевековне српске државе и цркве, чиме је одређивана судбина српског народа у целини.
ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ВИЗАНТИЈЕ
Стефан Немања, родоначелник српске династије Немањића, крајем XI века ујединио је са Рашком друге српске државе и области, међу којима су Косово и Метохија. Потомци династије Немањића постепено су осамостаљивали српску државу и цркву од утицаја Византије и других суседних сила. Године 1217. Србија је подигнута на степен краљевине и постала суверена земља, а 1346. је проглашена царевином.
Сава Немањић је 1219. године осамосталио српску цркву, а цар Душан је 1346. архиепископију подигао у ранг патријашије. Немањићи су створили снажну државу са развијеном привредом, посебно рударством и пољопривредом. Никли су бројни градови и трговачки центри.
Метохија и Косово су у XIII и XIV веку средишње области државе Немањића, са развијеном мрежом трговачких центара, градским насељима, рудницима, развијеним занатима и пољопривредом.
У овој области изграђене су бројне цркве и манастири, чија су седишта Пећка патријаршија и Високи Дечани. Пећ и Дечани постају центри српске духовности, књижевности, сликарства и архитектуре.
ТУРСКА ОСВАЈАЊА
После смрти цара Душана ослабила је централна власт у Србији и осамостаљени обласни господари. То је отворило пут турским освајањима. После победе на Марици 1371, Турци су освојили јужне српске области и започели продор у унутрашњост земље. Кнез Лазар Хребељановић је склопио савез са обласним српским великашима, успоставио пријатељске везе са суседним државама и организовао војне припреме за одбрану земље.
До одлучујућег ратног судара дошло је 28. јуна 1389. године на Косову, које је припадало областима Вука Бранковића. У овој бици учествовали су ратници из Хвосна и Пећи. Косовска битка се водила између Лаба и Ситнице до Газиместана. Иако су Турци били бројно надмоћнији, исход битке био је неодлучан.
На Косову су изгинули најбољи синови српског народа, на челу са властелом и кнезом Лазаром, зауставивши турско надирање за више од седам деценија. На Косову је убијен и турски султан Мурат. После ове знамените битке, српска деспотовина, настала почетком XV века из области Лазаревића и Бранковића, иако у вазалним односима према Турској, а касније и према Угарској, оснажена је у погледу државности, као и привредном, културном и духовном погледу, оличеном у подизању цркава, манастира и бројних задужбина.
У доба деспота су обнављани и отварани нови рудници. У Метохији су развијени занати и трговина, посебно са приморским областима. Године 1412. донесен је закон за Ново Брдо, којим су обезбеђене привилегије рудара. У Пећи, која се брзо развијала, било је доста странаца – трговаца или занатлија. Градови су имали извесну самосталност. У Пећи су радиле радионице за производњу хладног, а касније и ватреног оружја, које су биле надалеко чувене.
Падом Пећи под турску власт и укидањем Патријаршије замире духовни живот, али је привреда и даље задржавала неке развојне правце.
ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
Духовни живот Пећи поново је ојачан обновом Пећке патријаршије 1557. године, када у Пећки манастир долази први патријарх, Макарије Соколовић. Он је приступио радовима на обнови манастира и манастирског рада. Обновио је припрату 1561.године која је била срушена, а око 1570. херцеговачки митрополит Антоније је подигао двери у цркви Св. Богородице.
Радове на обнови Пећког манастира прекинули су немири народа који је крајем XVI века почео да диже устанке против Турског поробљивача. Срби из Пећи су се дигли на устанак 1594. године, и придружили се устаничким борбама које су вођене у Херцеговини и Банату.
Пајсије I Јањевац, патријарх српски 1614-1647, обновио је манастирске цркве и обновио везу са Русијом, која је новчано помагала Србе. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674) окупио је у Пећи књигочатце, доброписце, даскале и књигографе. Захваљујући економској, културној и духовној обнови Пећ поново постаје средиште Срба и зрачи духовношћу и просветом. Успон је трајао до аустријско-турског рата 1689. године. Аустријској војсци и српским устаницима придружили су се и устаници из Пећи и Метохије. Те године потучена је турска војска под командом Махмуд Паше Беговића. На чело српске војске стао је патријарх Арсеније III Чарнојевић (Црнојевић).
Међутим, јануара 1690. аустријска војска и српски устанци су поражени код Качаника, а Турци и Татари су продрли у Пећ, коју су опљачкали и попалили.
СЕОБЕ НАРОДА
Патријарх Арсеније III, са мноштвом народа, повукао се ка северу у правцу Београда, а одатле даље у Угарску. Један део народа из Пећи и околине склонио се по околним брдима и шумама и после смиривања стања вратио се својим домовима. Међутим, много села је опустошено и исељено, а на место српског становништва усељавала су се арбанашка племена, чији припадници прелазе у ислам и себе идентификују са Турцима, отимајући земљу и куће избеглих Срба. Населивши се око Пећи постепено су упадали у саму варош ради пљачке, као што се десило 1711. када је арбанашки фис Гаши упао у Пећ,када је опљачкано и побијено много људи.
У XVII и XVIII веку Пећ је била значајан занатлијско-трговачки центар. Трговац из Пећи Петар Андрејевић водио је дневник од 1746. до 1755. у коме је као сведок забележио много детаља из трговачких односа.
У другом аустро-турском рату 1738, поново је дошло до велике сеобе Срба, а из Пећи су се иселили патрјарх Арсеније IV Јовановић Шакабента и један број свештенства и трговаца.
* * *
Пећ и Метохија у XIX веку, на ободима узаврелих војних и политичких догађања, заједно са осталим неослобођеним српским земљама, били су непрекидна тема интересовања Србије и Црне Горе. Процеси који су се одвијали у неослобођеним крајевима назначили су правце даљег развоја, посебно у областима културно-просветног рада и друштвених односа.
ОСМАНЛИЈСКИ ТЕРОР И СТРАХОВЛАДА
Све до ослобођења од турске управе на Косову и Метохији 1912. године, за српски народ владали су неподношљиви аграрни намети од стране турске власти. До 1839. године, земља је додељивана спахијама за војничке заслуге. Хатишерифом од Гилхане (1839) у посед су увођени читлук спахије (аге и бегови), који су силом постајали власници земље, док су Срби (раја) били у обавези да обраћују земљу и да плаћају бројне и тешке порезе на земљу, зграде, стоку, на личност, на војску, школе, трговину, занате шуме, саобраћај….
Упркос терору и пљачкама, Срби из Пећи имали су доминантан утицај кроз занате и трговину у Метохији, па и на Косову. Посебно је била жива трговина са Србијом, Босном и Херцеговином, Скадром, и градовима на Јадранском мору. Од 1878. године, Србима je забрањenо да се баве државним занатима (пушкарским, кожарским, кантарским…), који су били развијени управо у Пећи и Призрену. У Пећи је крајем XIX века било развијено занатство и њихови еснафи: трговачки, механџијски, ђурчијски, бојаџијски, пекарски, кујунџијски… Од 33 еснафа Срби су тада држали 19.
У Пећи је крајем XIX века било 24 воденице, велики млин, фабрике за брашно, машина за шивење вуне и долапи за штављење коже. У Призрену су, такође, били развијени занатство и трговина, међу којима и фабрике за бурмут. При еснафима крајем XVIII века основане су касе за самопомоћ.
На прелазу из XIX у XX век рађено је на оснивању новчаних завода. Но, како је Турска одуговлачила и избегавала да изда дозволе за њихово оснивање, пришло се оснивању црквених фондова у свим већим местима: Призрену (1901), Гњилану (1903), Приштини (1905), Пећи (1907), Трговачком друштву и Привредном друштву у Призрену (1908) и Призренској задрузи (1912). Након ослобођења од турске управе црквени фондови претворени су у банке. Године 1913. Црногорска банка са Цетиња основала је новчани завод у Пећи под називом „Пећка банка“.
Саобраћај на Косову и Метохији, као и другде, одвијао се преко каравана и курира. Курири су све до седамдесетих година XIX века доносили из Цариграда у вилајет поруке, једном у седам дана. Савремена поштанска линија од Цариграда преко Косова до Сарајева отворена је средином XIX века, а телеграфска после 1860. године. Привредни живот на Косову и Метохији, као и у целој Старој Србији оживео је након отварања железничке пруге Митровица – Солун 1873/74. године.
СУКОБИ СА АРБАНАСИМА
Српско-арбанашки односи у XIX веку кретали су се од општег сукобљавања и крајњег непријатељства до повременог приближавања и планираних договора за рушење турске власти заједничким снагама. Положај једних и других одређивао је њихов однос према царству. Док су Срби учествовали на страни Аустрије и самостално дизали буне и устанке да се ослободе турске окупације, Арбанаси су, по правилу, били уз Османлије здушно подржавајући исламијат. Последице ратова, буна и устанака сносили су само православни Срби. Међутим, и поред тога, они су смогли снаге и знања да ослобођење издејствују у Првом и Другом српском устанку и дођу до обновљене српске државе, на делу свог етничког простора.
Ослободилачке напоре арбанашког становништва блокирао је завршни процес уласка највећих арбанашких феудалних породица у систем турске управе и, такође, завршна фаза исламације већег дела арбанашког живља. Стога ће Арбанаси редовно учествовати у турским регуларним и башибозлучким војним формацијама. Приликом гушења ослободилачких похода, Арбанаси су чинили већину турске војске, посебно Арбанаси мухамеданци. Кнезови Милош и Михаило Обреновић непрестано су покушавали да са појединим арбанашким пашама организују заједничке ослободилачке акције. Велике сметње на том плану чинила је Аустрија, чинећи све да до савеза не дође. Заједничке ослободилачке акције Срба и Арбанаса престале у после Берлинског конгреса 1878. године.
Пљачке, отимања, силовања, турчења и убистава била су свакодневна појава. Нападани су, пљачкани и убијани припадници свих слојева друштва: обични људи, народни прваци, учитељи, трговци, свештеници, митрополити (Дионосије Петровић) и дипломатски представници (Лука Маринковић и Георгије Шчербин). Злочинци су били најчешће: комшије, зулумћари, одметници, качаци, војници, полицајци… Злочинци обично нису ни гоњени ни суђени. С друге стране, велики број злочина из страха од освете није ни пријављен те тиме ни регистрован. Злочини су вршени без повода свуда и на сваком месту: у пољу, код стоке, на улици, пијаци, на путу, у шуми и кући, у присуству и без присуства сведока. Арнаутске вође су одређивале егзекуторе који су, после извршеног злодела, награђивани.
У једном од извештаја из 1854. године, између осталог, каже се:
„…У пецкој нахији не има село, ни кућа, што није који убивен, оробљен, упаљен, што није отета девојка, што човек се може досетити сваки зулум чине“.
Серафим Хаџи Ристић, архимадрит манастира Високи Дечани, је 1894. године објавио кљигу Плач Старе Србије, у којој је поименице описао злочине за које је знао. „Плач Старе Србије“ је прави синоним за „живот“ и стање српског народа у овим крајевима до 1912. године. О тешким условима живота Срба писали су тада и страни листови и часописи, пре свега француски.
ХОЋЕ ДА СЕ ПРИПОЈЕ СРБИЈИ
Срби са Косова и Метохије обраћали су се и тражили помоћ од владара обновљене Србије и Црне Горе. Од средине XIX века помоћ су тражили и од руских царева – Александра II Николајевича (1818-1881) и Николаја II Александровича (1868-1918) са жељом да се припоје Србији. Срби из Пећи обраћали су се турском султану Адбул Азизу (1864) да их заштити од свакодневних арнаутских злочина, а Срби са Косова и Метохије на Берлинском конгресу (1878) да их ослободе од турске и припоје „браћи у кнежевини Србији“.
Од отварања српских конзулата у Скопљу и Приштини од њих је свакодневно тражена помоћ и подршка, те од српског посланства у Цариграду и руског конзула у Призрену. Све до 1912. године непрестано пристижу извештаји српских конзула, учитеља и свештеника о насиљима, пљачки, силовањима, убиствима, присилним сеобама и другим злоделима.
Иако Први српски устанак није захватио Косово и Метохију, поједини истакнути Срби са овог подручја активно су учествовали на страни устаника у Србији. Из Призрена Чолак Анта Симеоновић и Андреја са својим синовима Крагујом-Крагом и Петром, и други трговци, су дотурали товаре пушака Карађорђевим устанцима. Чолак је учествовао у борбама Карађорђеве војске са Нумих пашом (из Пећи) на Суводолу код Сјенице, маја 1809. Након ове победе био је у мисији у Васојевићима и у близини Никшића, где се састао са црногорским вођама и народним првацима из Дробњака, Пиве, Мораче и других брдских племена. Трговац Андреја, који се нашао у Београду, такође се прикључио устанцима. Купујући оружје за устанке потпуно је материјално пропао остављајући жену и децу без средстава за живот. Крагуј и Петар Андрејевић, такође су се борили у Карађорђевој војсци све до 1813. када су са вождом кренули у Русију, а 1817. са њим се враћају у Србију.
Након Карађорђеве смрти отишли су у Влашку. Трећи син Андрејов из Призрена, познати трговац и добротвор, Сима Андрејевић Игуманов, одужиће се српству на културно-просветном плану. Српски народ на Косову и Метохији имао је вишестрану подршку од државника, духовника, научника и других мислилаца из обновљене Србије и Црне Горе кроз цео XIX и XX век.
Сви владари из династије Обреновића и Карађорђевића у Србији и Петровића у Црној Гори, чинили су напоре да помогну и заштите српски народ који је остао под турском управом. Истакнути државник Илија Гарашанин сачинио је „Начертаније“, први државни програм за ослобођење и уједињење свеукупног српског народа. Владика, владар и песник Петар II Петровић Његош у својим делима створио је многе снажне ликове , преко којих је храбрио српски народ и подизао му веру за ослобођење.
У ослободилачкој акцији предњачила је Србија, која је организовала активност преко српских црквено-школских општина и истакнутих Срба. Србија је затим примала ђаке на школовање, дотурала књиге, новине и часописе, основала Просветни одбор (1872) и Друго одељење Београдске богословије (1872) за ђаке из неослобођених крајева, формирала Одбор за ослобођење Старе Србије и Македоније (1877), отворила конзулат у Скопљу (1886) и вицеконзулат у Приштини (1889) и за конзуле постављала школоване и способне дипломате (Тодора Станковића, Војислава Илића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милослава Куртовића, Мирослава Спалајковића). Национално- ослободилачку акцију Србије у неослобођеним крајевима осмислили су и водили митрополит Михаило, Стојан Новаковић, Јован Ристић и друге истакнуте личности тадашње Србије.
Међутим многе тешкоће ни тада нису престајале, напротив, са покретањем Источног питања (1875) и након српско-турских ратова (1876-1878.) оне су повећане. Аустроугарска је дипломатским путем чинила све да не дође до стварања јединствене српске државе у њеној близини. Напоре Србије на заштити својих националних права проглашавала је „велико-српском пропагандом“. У другом српско-турском рату 1877/78. Србија је ослободила четири своја округа јужно од Ниша. Српска војска продирала је до Грачанице и била на путу да ослободи Приштину и Скопље.
БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС СПРЕЧИО СЛОБОДУ
Она је свуда дочекивана са одушевљењем. Међутим, ослободилачку акцију прекинуо је Берлински конгрес (1878.), који је Косово и Метохију и Стару Србију у целини задржао и даље под турском управом. Последице су биле тешке. Српски народ проглашен је за главног кривца за рат и источну кризу. Српско име дуго се није смело поменути. Убиства, насиља, отимачине, пљачке и остали облици терора поново су почели да царују. Настала је поново велика сеоба Срба. У Србију се иселило 200.000 људи, а у Црну Гору 70.000 душа, док је 23.700 људи, деце и жена, због рата, болести, глади и немаштине изгубило живот. У време Берлинског конгреса албански прваци у Призрену основали су тзв. Призренску „конгру“-лигу, са циљем стварања независне Албаније. Турска власт је тада истерана из Призрена и Ђаковице.
Србија је стално појачавала акцију на заштити српских националних права у Старој Србији. Дипломатски напори су чињени код Порте и Васељенске Патријаршије у Цариграду и руских конзула у Призрену и Скопљу. Међутим, турска власт у Старој Србији тада није функционисала. Није поштована законитост, те стога личне и имовинске сигурности није било. Власт је била корумпирана и попустљива према муслиманима и Арбанасима, а крајње нетолерантна према Србима. Резултат таквог стања је убиство Луке Маринковића, првог српског конзула у Приштини (1890.) и Георгија Шчеберина, руског конзула у Митровици (1902).
ЗАПОСТАВЉЕНИ СУ СРПСКИ ИНТЕРЕСИ
После укидања Пећке патријаршије (1766.) српска црква на Косову и Метохији потпала је под надлежност Васељенске патријаршије из Цариграда. Српске владике у Пећи и Призрену од тада, односно од почетка XIX века у Призрену, успеле су да се одрже све до 1830. године. Од тада па до 1896. за рашко- призренске митрополите постављани су Грци Фанариоти. У овом периоду у Старој Србији запостављан је српски национални интерес и српски језик у школама и црквама. Дозволе за оправку и изградњу манастира тешко су добијане. Отуда их је много више било у рушевинама него што су радиле. У Пећком крају у 1899. години у рушевинама је било 40 цркава и манастира, у Призрену 39 итд. Страдали су и најзначајнији – Пећка патријаршија, Високи Дечали, Девич, Грачаница…
Школе на Косову и Метохији имају дугу традицију. Пећка патријаршија, Високи Дечани и друге цркве и манастири били су духовни и просветни центри у време Немањића. У Ђаковици је отворена богословска школа, тзв. Виша школа крајем XVI века и радила је све до Прве велике сеобе Срба 1690. године. Након пада под турску власт манастири и цркве, који нису порушени или претворени у џамије, наставили су своју мисију на очувању националне свести, државне традиције и просвете. Зна се да су манастирске школе радиле у Пећи од 1754, у Високим Дечанима од 1764, у манастиру Девич од 1800, и у Мушутишту од 1846. године. Обновљена Србија од средине XIX века помаже отварање српских школа на Косову и Метохији, доставља књиге, школски прибор, шаље и плаћа учитеље. У Призрену је средствима Симе Андрејевића Игуманова 1872. отворена Богословско-учитељска школа. Ово културно-просветно средиште у Старој Србији имаће изузетно важну улогу у наредном периоду. Након тога основан је знатан број основних школа на Косову и Метохији.
Прву приватну школу у Пећи, на позив трговаца и еснафа, основали су Јосиф Чукић и свештеник манастирске школе при Патријаршији Захарије Максимовић око 1820. године, што наводи и „Цариградски гласник“ од 30. априла 1904. године.
Прву приватну женску школу у Пећи основала је 1854. године монахиња Катарина Симић. Школа је радила непрекидно све до 1912. године, а 1889. године је поступно прешла у световну школу. Катарина Симић 1860. године основала је женско друштво у Пећи под називом Кенавија (Ћенавија). Године 1864. указом султана отворена је Српска мушка световна школа. Њен оснивач је био архимандрит Сава Дечанац, а највише за њен дугогодишњи развој урадио је учитељ Милан Поповић.
Заслугом митрополита рашко-призренских, Дионисија Петровића (1896- 1900) и Нићифора Перића (1900-1906), отворене су основне школе у Белом Пољу (1905), Будисавцу, Долцу и Истоку (1906).
На иницијативу богословско-учитељске школе и уз подрушку руског амбасадора Ивана Јастребова, у Призрену је покренут и од 1871. до 1874. излазио лист „Призрен“. Био је то први лист на Косову и Метохији. Штампан је са једне стране на турском, а са друге на српском језику.
Један од оснивача и први уредник недељног листа „Цариградски гласник“, који је почео да излази 1895. године у Цариграду, је Никодим Савић из Пећи.
НАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА СРБА
У лето 1908. године, у Турској је извршена тзв. Младо-турска револуција. Смењен је стари државни апарат, образована младо-турска влада, која је вратила устав из 1876. којим је проглашена једнакост народности и вероисповести у Отоманској држави, дозвољена је могућност политичког организовања и ослобођени су политички кривци. Срби су до тада у Скопљу (12. августа 1908.) основали организацију Срба под турском управом, под називом Српска народна организација Срба Османлија или скраћено Српска демократска лига са Централним привременим одбором од 10 чланова, као извршним органом, на челу са Богданом Раденковићем. Задатак организације био је да се спроведе амнестија за заточене Србе, да се уреде спорна питања у вези српских школа и цркава у Македонији, да се поврате српска митрополитска права где је српски народ у већини и да се покрене лист „Вардар“.
У насталој ситуацији бирани су посланици за Вилајетску скупштину у Скопљу и турски парламент у Цариграду. Срби са Косова и Метохије и Рашке области своје интересе подредили су тада интересима Срба у Македонији. На скупштини отоманских Срба у Скопљу, на Сретење 1909. године расправљано је о политичким приликама, економском стању и црквено- школским питањима Срба у Старој Србији.
Представници из Пећи на скупштини били су Јован Шантрић (члан централног одбора) и Живко Рајевић. Мећутим, већ 1910. године, младотурци су забранили политичко организовање и једно време затворили српске школе. Српска демократска лига морала је тада да мења назив и делатност у просветно-добротворну организацију. Младотурски покрет није успео да заустави кризу турске власти па је 1912. изгубио на изборима. Незадовољни њиховом влашћу Срби су само делимично изашли на изборе.
* * *
АПСОЛУТНА ВЕЋИНА
Становништво Пећи и Метохије за време српске државе Немањића и деспотовина чинили су Срби православне вероисповести – око 99 процената.
Падом под турску империју деценијама и вековима проценат српског становништва на овом подручју је опадао и истовремено растао број досељених муџахедина, Арбанаса и Турака.
Према попису становништва у Метохији и Алтину (истоимена нахија Алатунили у пећкој области, у мећуречју Рибника – Ереника и Трнаве), из 1485. године, постојала су 262 села у којима је живело 99% српског становништва. У овом подручју било је 6.214 српских и 55 муслиманских кућа.
У Пећи су биле 121 српска и 33 муслиманске куће, док је однос у селима српског и несрпског становништва скоро 99% : 1%, а у граду 75% : 25%, што значи да су се исламизација и досељивање несрпског становништва повећавали у градовима, док су села и даље била српска.
До великих миграција дошло је крајем XVII и у XVIII веку, посебно за време аустро-турских ратова. У три аустро-турска рата, у којима је на страни Аустрије учествивало и српско становништво, долазило је до великих померања Срба према северу. Са повлачењем аустријске војске повлачила се огромна маса српског становништва. Из страха од турске репресије и злочина бежале су не само комплетне породице већ и читава села.
ИСЕЉАВАЊЕ ЧИТАВИХ ПОРОДИЦА
Под вођством Арсенија III Чарнојевића, 1690. године повукле су се хиљаде породица из Метохије, Пећи и са Косова. Очевици су забележили да је већина српских села од Звечана до Пећи била опустошена и исељена.
У нешто мањем обиму пребегавање српског становништва одвијало се и у другој половини XVIII века. Ова села су затим била насељавана Арбанасима.
Сеобе су настављене и за време ослободилачких устанака и српско-турских и црногорско-турских ратова у XIX веку. Нарочито су сеобе биле бројне после Првог и Другог српског устанка, за време Источне кризе 1875/78, и Берлинског конгреса 1878. године. Све до средине XVIII века Срби су у Метохији чинили већинско становништво у селима, а у градовима су сачињавали нешто мањи проценат.
Број становништва у XIX веку се не може тачно утврдити, јер пописа није било све до почетка XX века. Одређене податке оставили су страни обавештајци, дипломате и путописци у својим белешкама и записима. Ови бележници пописивали су број кућа и верску припадност становништва, док је укупан број становника извођен на основу просечног броја чланова домаћинства. У то време Турци су приказивали мањи број српских кућа, да не би Европа узела у заштиту већинско хришћанско становништво на Балканском полуострву, односно српско становништво у Старој Србији, и захтевала реформе.
Срби су, такође, приказивали мањи број чланова својих породица, како би плаћали мањи порез. Када се почетком XX века приступило попису становништва, попис је вршен према вероисповести (хришћани, мухамеданци и др.), а не према народности (Срби, Бугари и др.). Срби су тада уписивани не као Срби већ као „Рум-милет“, „Ортодокс-милет“, „Арнаут- милет“, „Арнаут-ортодокс“, „Бошњак-милет“ и сл. Због непрестаног терора и злочина, знатан део српског народа је исламизован, како у Метохији, тако и на Косову.
* * *
БАЛКАНСКИ РАТОВИ
Први Балкански рат. Вековна тежња српске и црногорске државе да ослободе српске крајеве у Старој Србији (Стара Рашка, Косово и Метохија и Македонија) коначно је остварена почетком друге деценије XX века.
Затегнуто стање измећу балканских хришћанских држава и Турске претворило се у рат октобра 1912. До рата је дошло у условима терора над српским становништвом у Старој Рашкој и на Косову и Метохији и повећања дажбина до граница које више нису биле толерантне за потлачене и понижене људе православне вероисповести. Србија и Црна Гора су у току XIX века постепено ослобађале српске територије од турске управе и у неколико наврата покушавале да споје границе, али до Балканског рата то нису успеле.
У Првом баканском рату српска и црногорска војска дејствовале су према старој Рашкој, Метохији и Косову, као и према Македонији на основу потписаних конвенција (политичке и војне). Према војној конвенцији српска и црногорска војка су требале разбити турске снаге на простору Старе Рашке, Косова и Метохије и спојити је на линији: Пљева – Бијело Поље – Пећ – Ђаковица. И поред тога што је главни удар српске војске био усмерен на ослобођење Македоније, она је на косовском правцу ангажовала две велике групације – Ибарску војску и Трећу армију. На правцима према централном делу Старе Рашке и преко Чакора ка Пећи и Ђаковици, црногорска војска ангажовала је Источни одред под командом Сердара Јанка Вукотића.
На Пећком правцу Источни одред је ангажовао своје главне снаге и октобра 1912. разбио турску 16. дивизију низама на Чакору. Пораз турске дивизије је био такав да је била присиљена на панично бекство према Пећи и Ђаковици. Источни одред је затим наставио дејства Руговском клисуром, успут разбио батаљоне низама и башибозлука који су штитили Пећ а затим наставио дејства ка Пећи, која је ослобођена 19. октобра 1912. године. Црногорски одред и његовог командата, Сердара Јанка Вукотића, на прилазима Пећи дочекао је посебно формирани одбор, у чијем су саставу, поред Срба, били и представници Арбанаса. Делови одреда затим су наставили дејства ка Ђаковици, где су се спојили са јединицама Треће армије.
ОСЛОБОЂЕЊЕ ПОСЛЕ ПЕТ ВЕКОВА
Истовремено, главнина Ибарске војске је продрла на правцу Рашка – Митровица, ослободила овај град и упутила делове својих снага ка Пећи. Трећа армија, по заузимању Приштине, главним снагама се оријентисала преко Качаника ка Скопљу, а једна дивизија је пошла у сусрет црногорској војсци.
После 500 година Косово, Метохија и Пећ, као и остали српски крајеви на простору Старе Србије били су слободне.
Део снага из Пећи упућен је према Јадранском мору. Стварањем албанске државе дошло је до повлачења српских трупа са Јадранске обале. После балканских ратова Исток, Пећ, Дечани и Ђаковица припали су Црној Гори, а Призрен са околином Србији. Ослобађањем од турске власти, на овим просторима стварају се услови за економски и културни просперитет. У складу са тим 1913. год. Указом краља Николе отворена је Гимназија и учитељска школа у Пећи.
* * *
ПЕЋ КАО ЦЕНТАР СРБИЈЕ
Први светски рат. Метохија и Пећ уживали си плодове слободе само до друге половине 1915. године. Наиме, у најтежим данима Првог светског рата, крајем 1915. године, Метохија и Пећ су били у центру војних и политичких догађања од значаја за судбину Србије и српске војске.
У Пећи су, децембра 1915. боравили врховна команда, влада и команде свих армија. Из Пећи је руковођено повлачењем српске војске према Црној Гори и Албанији.
У Пећи су донесене одлуке од великог војног и политичког значаја. Најзначајније су избор правца и начина повлачења и обезбеђења, позадинског снабдевања и збрињавања војске и народа.
Органи власти и грађани Пећи и Метохије су пружили материјалну и сваку другу помоћ исцрпљеној српској војсци која се повлачила.
ОКУПАЦИЈА АУСТРИЈЕ
Пећ су окупирале аустроугарске јединице остајући у овој области од 08.12.1915. до октобра 1918. Окупаторске власти и њихови сарадници из редова Арбанаса примењивали су терор, пљачку и убиства готово истим мерама и методима како су то чиниле и турске окупационе власти.
После пробоја солунског фронта и брзог продора српских снага на свим правцима, Пећ је ослобођена 10.10.1918. године. Ослободиле су је четничке јединице Косте Пећанца, а затим су у град ушле и снаге које су пристизале са солунског фронта.
После ослобоћења, органи власти су предузели низ мера на економском, културном, просветном о у другим областима развоја Пећи и Метохије.
* * *
УЈЕДИЊАВАЊЕ СВИХ АРХИЕПИСКОПИЈА
После првог светског рата на црквеном сабору 1919. године, покренуто је питање уједињења свих српских архиепископија, митрополија и епископија новонастале државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од Васељенске патријаршије из Цариграда и цркве матере затражен је благослов о уједињењу. Свети Архијерејски синод је тражени благослов, односно одлуку издао, а посебна делегација Васељенске патријаршије дошла је у Београд и предала Св. Архијереском синоду Српске православне цркве „томос“ о признању и уједињењу српских црквених организација из Србије и Црне Горе, са Карловачком и Далматинском митрополијом и о присаједињењу епархија Старе и Јужне Србије, које су до тада биле под јурисдикцијом Васељенске патријаршије.
Након тога, обнова Српске православне патријаршије завршена је 1924. у Пећи „светом месту наше националне црквене прошлости“, када је краљ Александар Карађорђевић по старом обичају увео патријарха Димитрија у „Стари сто српских патријарха“. Тај црквени чин је у исто време био и државно – политички акт, који се изводио по државном церемонијалу. Српска црква поново је подигнута на ниво патријаршије.
Младој власти, у тек ослобођеном Косову а нарочито у Метохији, као и у дужем претходном периоду, велике проблеме су задавали качаци, односно добро организовани арбанашки бандити и злочинци, посебно у периоду 1919 – 1924.
У управно-административном погледу Пећ и Метохија ушле су у Зетску и Косовску област. Након формирања бановина (1929) Пећ и Метохија су у саставу Зетске бановине са седиштем на Цетињу. Период између два светска рата протекао је у настојањима да се превазиђе наслеђена заосталост у привредно и културно просветном плану. У оквиру аграгне реформе земља је додељивана ономе ко је обрађивао. На упражњене поседе, сеоске утрине и друге слободне парцеле насељене су породице учесника ослободилачких ратова 1912-1920.
* * *
ПРОГЛАШАВАЊЕ ВАРОШИ
Пећ је за варош проглашена 1919. године, а 1933. одлуком општинског суда за град.
У својој дугој и бурној историји имена града углавном су забележена у бројним црквеним, службеним, завојевачким и трговачким записима, и то: Печк, Пецки, Ипек (турски назив), Пецх, Пешт и Архиепископова.
Према попису од 1921. године Пећ је имала 14.822 становника, а 1931. године 16.000 житеља. После Првог светског рата, врши се насељавање Метохије и Косова, учесницима ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, на упражњена имања, утрине и друга слободна земљишта.
ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА И НАПРЕДАК
У овом периоду Пећ и Метохија се убрзано развијају. Подижу се бројни индустријски објекти: парни млин (1923), пилана Тоде Марковића (1925), пилана „Озрим“ (1930), циглана „Бели Дрим“ (1936) у Кривоглавама (североисточни део Пећи). Пут Пећ – Чакор отворен је 1925. године. Трговина и занатство били су водеће гране у привреди. Трговац Александар Аца Марковић подигао је 1929. године хотел „Корзо“, затим 1938. године и хотел „Турист“ у власништву породице Стефанчевић. Најстарији угоститељски објекат у Пећи је био кафана „Балкан“, власништво Сима Шћекића отворен крајем XIX века. Пећ добија струју 1932. године из мале Радавачке централе, а развод и расвету 09.10.1935. године. Каптажом извора „Црна вода“ (у подножју Љевоше) Пећ добија водовод 1935. године са више јавних чесама у граду. Први воз у Пећ стигао је 14.07.1936. године.
Од кредитних установа основане су три банке: „Пећска трговачко- индустријска“ основана 1924. године у власништву Живка Рајевића који је имао деонице у „Хвосновској“ (1935) и „Занатској“ (1936) банци.
Године 1930. у Пећи је изграђена нова зграда основне школе на Ћенавији, а 1935. године и нова зграда Пећке гимназије. На Карагачу, познатом делу града, подигнута је још једна основна школа 1939. године.
У периоду између два светска рата одвија се интензиван политички живот, уз учешће бројних странака.
* * *
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Окупацију Метохије и Пећи извеле су немачко-италијанске снаге уз подршку албанских квислинга. У августу 1941. године Метохија и велики део Косова анектирани су од стране италијанског окупатора и присаједињени Великој Албанији. У Пећи је било седиште префектуре (округа) са око 100.000 становника. Седишта префектура су постојала још и у Призрену и Приштини.
Оружане формације албанских квислинга су палиле и пљачкале српска насеља. Из Метохије је протерано око 47.000 Срба, од којих су из пећког среза 18.500.
Народни отпор окупационом поретку настао је спонтано. У Пећи је 7. јула 1941. формиран војни комитет за Косово и Метохију. У јесен, прве ратне године, формиран је Метохијски народно-ослободилачки партизански одред позадинског типа, са 5 батаљона. Прве акције-диверзије, извођене су у Руговској клисури, око Дечана и Истока. Витомирички батаљон, у одбрани свог села, децембра 1941. године, водио је жестоку борбу против надмоћнијег непријатеља.
Изолованост партизанских јединица, праћена масовном албанском издајом и колаборацијом са окупационим снагама, онемогућавала је размах ослободилачке борбе. Зато из пећког среза, као и из целе Метохије и Косова, одлазе појединци и групе бораца, који се укључују у партизанске јединице стваране на подручју Шар планине, Вардарске Македоније и Јужне Србије.
ТЕРОР АЛБАНСКИХ БАЛИСТА И НЕМАЦА
После капитулације Италије, у Пећ и Метохију су ушле немачке јединице које су удружене са албанским квислинзима наставиле са још жешћим терором против српског живља. До средине 1944. године није било значајнијих партизанских акција и борби.
Јуна 1944. године, на обронцима Караормана, код Струге, формирана је Прва косовско-метохијска бригада НОВЈ. У јесен исте године, косовско-метохијске јединице, удружене са другим јединицама народно-ослободилачке војске Југославије и снагама отечествено-фронтовске војске Бугарске, ослободиле су Косово и Метохију, после шестонедељних борби са Немачком армијском групом „Е“ која је била у повлачењу.
ОСЛОБОЂЕЊЕ 1944.
Пећ је ослобођена 17. новембра 1944. године без борби за сам град, али после огорчених борби са добро утврђеним балистима и вулнетарима у селима поред Пећи.
Масовни албански устанак против српске и југословенске државе, угушен је у фебруару 1945. године и тиме коначно завршен период борби у Метохији и на Косову.
ЗАБРАНА ПОВРАТКА
Нове власти су, после Другог светског рата, учиниле велику неправду избеглом српском становништву, којем су онемогућиле повратак на своје предратне поседе, доношењем Закона о забрани повратка колониста. На тај начин је онемогућен повратак великог броја Срба на своја огњишта, а уједно је омогућен и легализован боравак и даљи живот огромног броја Албанаца на туђим (српским) имањима. Таква политика имала је за резултат да се простор Метохије и већи део Косова етнички очисти од Срба и поред чињенице да Срби чине аутохтоно становништво Косова и Метохије.
ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА
Новија историја Пећи, посебно од 1999. године, заслужује посебан осврт и биће предмет посебне студије на другом месту у оквиру сајта Завичајног клуба Пећанаца одакле је овај чланак преузет.