Извештај из Руског дома 12.02.2018 - www.gazimestan.rs


































Звона звоне невера их слуша


Уснила је дубок санак


Србско је било и биће Косово


Лазарева песма


Са Косова зора свиће












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 15
Два дана: 220
Недељно: 750
Месечно: 4748
Годишње: 28452
Укупно: 33508

Највише посета
17.6.2018 546




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Милош Ћирковић


Зоран Гаврић


Срђан Кошћанин


Видомир Шалипур Муња


Љиљана Жикић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

13. фебруар 2018.


Извештај из Руског дома 12.02.2018


Векови пролазе, а мучеништво и страдање Срба на Косову и Метохији не престаје... Још од како се сурвало средњовековно србско царство на Косову Пољу 1389. године, Турци Османлије вековима су угњетавали и поробљавали православне Србе. Многи су исламизовани и постали потурице, а добар део њих је у сеобама отишао на север и на запад Балканског полуострва...

Они који су остали на светој србској земљи вековима су сањали један сан: ослобођење од турског зулума и страховладе (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Трећина приноса и сл.)... Тек почетком 20. века, када је Краљевина Србија оснажила да може да се супростави Османлијској царевини, која је већ била у распаду, па је склопљен Балкански савез хришћанских држава: Црна Гора, Грчка, Бугарска и Србија. Циљ је био јасан: Ослобађање балканских територија од Турака. Тако је започет Први балкански рат октобра 1912. године када је србска војска после толико векова поново дошла на Газиместан, у Призрен, Скопље...

Нажалост, срећа није дуго потрајала, јер је Аустроугарска искористила Видовдански атентат 1914. у Сарајеву и напала Краљевину Србију, са циљем да је уништи јер је видела у њој супарника. Тако је започет Велики рат који је трајао до новембра 1918. године. Србија се нашла на страни победника, а формирана је прва јужнославенска држава са династијом Карађорђевић на челу.

У то време Албанци су почели прелазити преко планинског венца Проклетија и спуштати се у плодну косовско-метохијску равницу. Били су они тада бројчано и војно слабији од Срба, али су знали свој циљ: отимање свете србске земље. Почетком 1940-их су добили огромну помоћ од италијанске фашистичке војске, која је била саучесник у геноциду над Србима током Другог светског рата. Стотине хиљада Срба је убијено, прогнано, опљачкано, силовано... док су православне светиње рушене, спаљиване и уништаване.

Након 1946. године није дошло жељено благостање, већ је мученичко страдање добило другачији облик. Сада су југославенски комунисти имали циљ да Косово и Метохију као националну и духовну колевку Срба униште. Прво је 1947. донет Закон о забрани повратка Срба на Космет и тражење имовине. Тада је Космет имао статус Аутономне области. Касније, све више Албанаца долази на Косово и Метохију и стално "таже своја права". И не само то, били су агресивни и стално су нападали Србе и манастире СПЦ. Јавно су говорили да је то "њихова земља, а да се Срби селе за Београд"...

 

Деценијама званични Београд, у коме су столовали комунисти је ћутао или је имао само пасивне потезе. Да би 1963. године Косово и Метохија добили статус Аутономне покрајине. А онда Уставом СФРЈ из фебрурара 1974. године постали су фактички "држава у држави", јер су Албанци добили скоро све полуге власти: полиција, медији, тужилаштво, просвета, здравство и др. Срби су видели ново зло. Постоји податак да је током 1974-1985 учињено око 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, силовања, киднаповања...) где су 98% биле жртве Срби. Све ово је доприносило новим сеобама Срба са свете земље. Црвени Београд је тада ћутао или замуцкивао. О свему томе је монаштво СПЦ извештавало Свети Аријерејски синод СПЦ, али је помоћ била сувише слаба. Рецимо, 1981. године Албанци су запалили Пећку Патријаршију, 1982. убили Данила Милинчића у Самодрежи код Вучитрна, 1985. године набили на колац Ђорђа Мартиновића и др...

Крајем 1980-их појавио се Један човек који је обећавао много тога. На Газиместану на Видовдан 1989. године, када је одржавана прослава 600. годишњица Косовске битке, стављена му је круна, а Срби су у њему видели новог Вожда. Ситуација је била таква да су наредних година тензије међу Србима и Албанцима порасле, а САД, Немачка, Велика Британија, Холандија, Француска дају велику помоћ Албанцима за остварење њиховог сна, јер су им се циљеви поклапали. Оснивани су терористички кампови у Републици Албанији, и све више оружја је допремано на Космет. Тако су Албанци добили тзв. ОВК чија је намера била истребљење Срба са Косова и Метохије.

У пролеће 1998. албански терористи више нису презали ни од кога, већ су нападали све редом... и полицију и војску и граничаре. Ситуација је постала више него озбиљна. Започет је отворени рат, само што су медији у Београду стидљиво причали о томе. Дана 24. марта 1999. године НАТО пакт, након злоупотребљеног "Случаја Рачак", покреће геноцидну акцију "Милосрдни Анђео", када је започеко 78-дневно бомбардовање Србије и Црне Горе. Завршено је све Кумановским (не)споразумом 10. јуна 1999. На том папиру је писало да се србске снаге безбедности морају повући са Косова и Метохије. А на Космет долазе снаге КФОР-а, УНМИК-а, заједно са албанским терористима који су били неутралисани претходних месеци.

Снаге међународне заједнице су имале за циљ да штите албанске терористе од преосталих Срба. Почело је једно ново МУЧЕНИЧКО ПОГЛАВЉЕ косовско-метохијских Срба, где су убиства, пљачке, палеж, силовања постала свакодневна.

По благослову блаженопочившег Патријарха Павла 13. јуна 1999. на свету србску земљу долази митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Имао је претежак задатак: скупљао је кости србских новомученика по Метохији, сахрањивао их и држао опела. "Посла" је било на претек... он је у томе схватио своју мисију, свој завет, јер је видео да су многи тада окренули главу од Пећи, од Високих Дечана, од Газиместана, од Призрена... Ибар, Ситница, Лаб и Бистрица постале црвене реке од србске крви. Неколико година митрополит Амфилохије је гледао ужасе нове србске голготе... што је касније описао и објавио 2011. године у својој књизи "Љетопис новог косовског распећа".

Књига представља аутентично сведочанство са лица места о србској голготи на Косову и Метохији, о страдањима у ”цивлизованој Европи” крајем 20. и почетком 21. века...

 

*                                *                                *

 

Видех рекламу на интернету да ће у Руском дому у Београду 12. фебруара ове године бити промоција те Амфилохијеве књиге. Иако је био понедељак, знао сам да ће сала бити пуна. Зашто? Зато што су овакве књиге и овакви људи постали више од обичне промоције књиге... постали су својеврсни сабори србских родољуба. Међутим, посета је премашила сва очекивања. Додуше, рекао је касније митрополит Амфилохије у свом обраћању, да је првобитно био план да се узме већи простор нпр. Коларчева задужбина, али су му рекли да су термини попуњени до даљњег. Лицемерно, зар не?

Дођох одмах после посла до Руског дома, а тамо затекох Призренце: Наду Перић са мужем, комшиницу Нату, Бранка и Верицу... Видех и Дулета Савића, али не спадам у људе који се "гнезде" поред медијски експонираних личности. Сала је убрзано кренула да се пуни. Како већ доле није било места, то одем горе на балкон, али на погрешну страну, пошто је видео пројектор за приказ документарног филма био баш испод тог балкона, али не мари.

Програм је почео са Србским Православним Појцима, који су отпевали песму "Онамо 'намо", химну црногорског књаза Николе I Петровића. Сви присутни у сали, око 600 људи устају да послушају свечану песму написану још далеке 1867. године.

Око сат времена преко пројектора пуштен је документарац о Новом распећу косметских Срба. Не верујем да је ико остао равнодушан у сали. Једноставно, филм садржи и потресне сцене, које су се заиста и дешавале.

Након приказа филма присутнима обратио др Велибор Џомић, подгорички протојереј-ставрофор, који је имао надахнуту беседу и о Космету, и огромном труду митрополита Амфилохија.

Одмах потом на бину долази др Срђа Трифковић, амерички Србин, који је био медијски ратник против санцкција Запада 1990-их година. Он је такође имао занимљиву беседу, где је углавном говорио о геноциду над Србима у усташкој НДХ. Односно о данашњој Хрватској која то не признаје, али и Србији, која је равнодушна према свему томе.

Трећи говорник био је Његош новог доба: Матија Бећковић, философ који је својим рециталима и специфичним причама добио са разлогом највише и највеће аплаузе. А диванио је управо о ономе зашто га највише властодржци не воле, о Косову као најскупљој србској речи.

Четврти говорник на сцени Руског дома то вече био је мр Живојин Ракочевић, песник, новинар и публициста са Косова и Метохије. Некад је био главни и одговорни уредник КИМ радија, а данас директор Дома културе у Грачаници. И он је зборио о Космету и страдању односно голготи Срба, како пре 20 година, тако и сада.

На самом крају присутнима се обраћа домаћин тј. аутор митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Читава сала устаје и аплаузом га поздравља. Он збори како се књига "Љетопис новог косовског распећа" штампа на руском језику, како би браћа Руси имала прилике да чују страшне истине о косовско-метохијској трагедији. Беседио је митрополит и о црвеном терору, који је био саучесник у уништавању трагова постојања Срба на Космету, јер знали су комунисти зашто је Србима важан Космет, Видовдан, Газиместан, Пећка Патријаршија.

Прозвао је и данашње црногорске властодржце, са којима већ деценијама води битку са очување Православаља у Србској Спарти, јер они измишљају нову нацију, нови језик, нову цркву... све са циљем разбијања србског националног корпуса. Прозвао је и ове у сред Београда који више гледају у Брисел него у Призрен.

На самом крају поново су на сцени Србски Православни Појци, који отпеваше стару песму са Косова и Метохије "Јечам жњела Косовка девојка".

Тако је програм приведен крају, који је трајао преко два и по сата, а пролетело је све као да је било 15 минута. Док је неким маргиналним појединцима са политичке естраде било важно да се појаве на оваквом дешавању и сликају поред митрополита јер су кампање већ почеле, већина присутних је имала разлога да буде задовољна промоцијом тј. Сабором родољуба, окупљеним око Косовског завета. Јер на крају крајева...

 

МИ ЗНАМО СА ЧИМ ЋЕМО ПРЕД МИЛОША И ЛАЗАРА!

 

 

Чуле
13.02.2018.




Посећено је: 422  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:



















 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"