С болом непомично, тражећи свећу,
Трагам сломљен за бледим срцем.
Имам избор да мрзим - али нећу!
Само јецам, молим се и уздишем.

Све је моје остало тамо где косови поју,
Моје детињство, одрастање и крштење,
Себи говорећи, кроз одрицање и метаноју,
Тражим шири смисао, слободу и спасење.

Где даље из твојих груди метохијских?
Куда без твог ока?  Грачанице умилнице?
Архангеле, без твојих душа испосничких,
Нема Белог Дрима, Шаре ни Бистрице.

А ти мајко Проклетија, Пећи моја мила,
Има ли та трава толико нијанси црвене,
Да прихвати сва страдања што се збила,
А да Патријаршија, вила, никада не увене?

Да бар можемо да из душе Дечане изместимо,
Да смо толико храбри да Зочиште напустимо.
Да Великој Хочи славно име изменимо,
И да се тебе Христе - да се тебе одрекнемо!
 

Милан Гајић