Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти... Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.
Желио сам да сазнам нешто више о Теби Љиљо. Распитивао се, тражио, био увјерен да ћу наћи гомилу информација, чланака, сјећања... Али, авај, све што нађох је овај штури текст који говори мало о Теби, а премного о нама.
„Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу. Тамо је похађала балетску и музичку школу и била члан дечијег позоришта "Јоаким Вујић". Такође победила је 1978. године у избору за најлепшу жену СР Србије.
Касније је дипломирала на Београдском Универзитету, Факултет Организационих Наука. Удавала се два пута и родила шесторо деце. Била је оштроумна и неустрашива.
Играла је у домаћим филмовима: "Балкан експрес", "Тигар", "Грлом у јагоде"... Од малена је показивала уметнички таленат.
Током агресије НАТО- а на СР Југославије и тероризма Албанаца са Косова и Метохије, јавила се као добровољац у 125. моторизованој бригади. Отишла је на Космет не сачекавши брата Богдана који је због помоћи отаџбини требао да дође из Аустралије.
Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1. априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ, на Метохији. Одликована је Орденом заслуге u области одбране и безбедности првог степена. Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце.
Као што записах негдје: „Највећи јунак је остао незнан!“. Остала је пјесма да свједочи. И да нам свијетли у овом мраку. Остала си Ти на стражи да нас будиш и дозиваш. Да нам не даш да умремо за живота.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла... без дашка вјетра... и да Ти се дивим.
|
НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА!
Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више Вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.
Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!
Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит' ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!
Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!
Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.
|
БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!
Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема! |
Невен Милаковић
20. фебруар 2011.