Поема: Битка на Кошарама - www.gazimestan.rs








































Ђенерале, ђенерале


Лазарева песма


Вила са Кошара


Јечам жњелa Косовкa дeвоjкa


Сини јарко сунце са Косова












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 83
Два дана: 693
Недељно: 4276
Месечно: 17134
Годишње: 135901
Укупно: 305794

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Зоран Гаврић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Слађана Станковић


Љиљана Жикић


Браћа Милић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Зоран Вујовић Вујке


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

23. март 2020.


Поема: Битка на Кошарама


ОВА БИТКА СЕ СМАТРА ЈЕДНОМ ОД НАЈЖЕШЋИХ
И НАЈКРВАВИЈИХ БИТАКА СРБСКЕ ВОЈСКЕ У 20. ВЕКУ

I

О' Кошаре, проклета планино,
Ђе' је Србин за слободу гино’
Ђе' крв своју немилице просу
Србска дико и србски поносу!

Виле ће ти ловоре исплести,
Ти си драгуљ наше повијести.
На чије ћеш, блистати странице
Крај Косова поља и Марице.

О' Кошаре, разбојише клето,
Ђе' Косово брањено је свето.
За част ђе се гинуло и вјеру,
Ко' некада на Чегру и Церу.

Крвљу својом, са твог гордог виса,
Наш војник је историју писа’
И стао је пред свјетском немани
Ђе се земља Лазарева брани.

На теби је јато, србских ’тића
Под барјаком Павла Орловића,
Стало испред моћне солдатеске,
На бранику Србије небеске.

Сваки од њих, тог је имо' дана,
Храбро срце Страхињића бана,
Иза сваког камена и ћоска,
Дух Југовић гледо’ их је Бошка.

А одозго са небеских двери,
Кроз крвава брда и пештери,
Глас је кнежев одзвањо поново:
„ПРОКЛЕТ БИО КО ИЗДА КОСОВО”!

Ту, топова ђе јечаше хука,
Бој косовски, поново се тука’.
На крај сами прошлога вијека,
Ту је оро’, аждају дочека’.

И у страшној и крвавој борби,
Црно срце, канџама јој здроби.
На то мјесто, горскога би лава,
Ухватила око срца страва.

Ту' да Милош устане из гроба,
Душу би му стегнула страоба.
Краљевићу, што је Мусу смака’
Свака би се најежила длака.

Те урвине и те крајолике
Страхота је гледат’ и на слике.
Над том гором, чак и сури ора’
Лети само онда када мора.

Ту' гаврани гачу са стијења,
Ту' кустури вире из бусења.
Низ греде се сливају потоци,
Шиште шарке змије и поскоци.

Вите јеле, ту вјетар таласа,
Ту су гњезда љутих Арбанаса.
Ту би од стра' најбољег витеза,
Око срца ухватила језа.
Па би' на трен, стало да му куца
И мир кад је, а не кад се пуца.

I

Дал’ од части има нешто прече,
Већих мука, но савјест кад пече?
Шта чистије од изворске воде,
И богатства већег од слободе?

За народе слободарског духа,
Слобода је преча од ваздуха,
Од Лазара, Милоша и Вука,
Род србски се за слободу тука’.
Јер понизно не хтје' да се мири,
Да му звече на руке синџири.

Па тог љета када са Запада,
Крену моћна сила и армада.
И крв људска кад поче да каља,
Тло светијех србскијех земаља.

Испред јата, клетих лешинара,
Што свијетом вјековима хара,
И ком' свако клања се дубоко,
Не хтје' србски покорит’ се соко.

Тог крвавог и проклетог љета,
Крену војска западног свијета.
И опколи са свих Божјих страна,
Малу земљу у срцу Балкана.

Ту' је моћна дигла Америка,
Сто хиљада своијех војника.
С' њом Енглези, Њемци и Французи,
Да помогну свом покорном слузи.

Што зна само да кука и цвили,
И свакој се додворава сили.
Ал’ Срби су непокорна раса,
Која море европско таласа.

Што не клечи крај ничијих скута,
Навикнута на мирис барута,
И на битку љуту и жестоку,
Трн вјечити у Западном оку!

Те' године албанска герила,
Под заштитом моћних велесила,
По' Косову а и мало шире,
Стаде ширит’ крваве немире.

То' не бјеше голорука маса,
Што оружје нема иза паса,
Но' убице засједама вичне,
Који части не имаху личне.

Што слијепо без стра' и дилеме,
Ка' Великој Албанији стреме.
После срамне преваре из Рачка,
Америка моћна и Њемачка.

И још петнест' другијех земаља,
Крену у рат против православља.
Киша тешких бомби и ракета
Пут светога полеће Космета.

Не знаваху америчке вође,
Кукавице да не живе ође.
Нит’ слабићи, што су срца мека,
Но их цвијет витезова чека.

Вазда спремних, крв пролити своју,
У светоме косовскоме боју.
Тијех дана око многог града,
Љути огањ с' небеса је пада.

Те' ме слике још у срцу боле,
Горе зграде, мостови и школе,
Свуд панику сију бомбе клете,
И возови по ваздуху лете.

Дим завио вароши и села.
Свуда леже крвава тијела.
Од стра' дјеца у наручју пиште.
Сва Србија постаде стратиште.

Али шта је сила из ваздуха,
За ратнике челичнога духа?!
Шта су Фантом, Мираж и Торнадо,
За онога што смрт чека радо?!

Плавим небом авиони лете,
Убојне их гађају ракете.
Горе широм, србскијех равница,
Олупине челичнијех птица.

А наши се дижу самаљоти,
И пркосе сили и срамоти.
Ту' је многи од србских пилота,
Стиго’ на крај земаљског живота.

И у царство небеско се дига’
У кабини челичнога МИГ-а.
Те сад горе шири своја крила
Крај горскијех змајева и вила.

II

Мисли душман: „Србија је слаба”
Ал кад виђе, све да му је џаба,
Ка' Тирани упути абере,
Да се војска шиптарска сабере.

И да њина крене пјешадија,
Преко стрмих кошарских бобија.
Ђе ледени вихорови хуче,
И ту србску армију потуче.

А одатле по свршеној бици,
Да обрне према Ђаковици,
А Шиптари, полетни и брзи,
Ко' и вазда кад се србство мрзи.

Надаху се, да смо у расулу,
Да ће лако узет караулу,
Без жртава и крви пролите,
Јер их с неба авиони штите.

Па тог јутра на Велики Петак,
Кад планином јекну први метак,
Из густијех шума и чечара,
Стаде алак, дивљијех Шиптара.

А кроз горе и литице стрме,
Митраљези почеше да грме.
Сњежне шуме, урвине и прла,
Дим обави из топовских грла.

Ал’ слобода ђе се брани света,
Дочека их једна мала чета,
Православних витезова шака,
Ту устави гомилу дивљака.

Такве битке и таквог поклања,
Историјска не памте предања.
Ту' шиптарских бјеше терориста,
Више него на гранама листа.

Кунем вам се у великог Бога,
Десет их је било на једнога.
Ту' вихори, планином ђе бришу,
Србин њином одоље јуришу.

Ту' сто, наших храбрих граничара,
Дивизију устави Шиптара.
На срамоту клетог Вашингтона,
И његових огавних полтрона.

Ту' гомиле лежаху лешева,
Испред војске срца Милошева.
Што се не хтје' с бојишта повући,
Ђе смрт меци, сијали су врући.

Него страшној одољеше сили,
КОШАРЕ СУ СРБСКИ ТЕРМОПИЛИ!
А ноћ мрачна и ледена киша,
Кад јек битке, стравичне утиша.

А вјетрови почеше да хуче,
Наша војска мало се повуче,
У резервне ровове и шанце,
Да крваве дочека Албанце.

Те вечери шиптарска армада,
Врховима планинским овлада.
На Кошаре и на Маја Глави,
Положаје топовске постави.

Ал' ујутро у само свитање,
Нашој војсци стиже појачање.
Ту бригада сто двадесет пета,
Ста' на браник светога Космета.

Ђе сијева ватра ураганска,
Стиже Шес’ет трећа падобранска.
И војници Седамдесет друге,
Ту у борбе улећеше дуге.

Ту ђе крвљу бојени су кланци,
И руски су били падобранци.
Падобранци и козаци с Дона,
„НАС И РУСА ТРИСТА МИЛИОНА”!

Два мјесеца, дуга и крвава,
Ту' је Србин силу задржава.
Ту' с' хордама бјеху Албанаца,
Клете чете Легије странаца.

Ту' мишљаху Енглези и Швабе,
Да ловоре ратничке уграбе.
Са групама својих плаћеника,
Али ми браћо нијесмо Африка.

Што ратује копљем и стријелом,
Него народ с историјом смјелом.
Што се током свога постојања,
Пред ниједном силом није клања.

И не може војник по занату,
Што ратује за чин и за плату,
По храброшћу својом да се мјери,
С' оним који ратује у вјери.
Да крв своју, бојиштем лијући,
Брани прилаз свом дому и кући!

III

О' Кошаре, крвава кланицо,
О' Кошаре, шиптарска гробницо,
Вјечна лучо србског прегалаштва,
Ви сте Олимп нашега јунаштва!

Ви сте понос цјелог православља,
Најсјајнија Обилић медаља.
На прсима србскога војника,
Рода нашег вијековна дика.

Ко' крв није на вама пролива’
Тај још не зна шта је мука жива.
Таквих јада и таквих страхота,
Ни' крвава не памти Голгота.

Нит' је било таквога мегдана,
Од Милоша и Газиместана.
Ту куршуми до' у касно вече,
Престајали нијесу да јече.

И језиво проламају гору,
Смрзлу земљу хаубице ору.
Авиони тмурним небом лете,
Грме тешке бомбе и ракете.

Сијевају бацачи и зоље,
Лав се горски с хијенама коље.
На Кошаре и на Маја Глави,
Србин себе вјечито прослави.

Наше борце, два мјесеца пуна,
Ту је ватра косила плотуна.
Гладне, жедне, по мразу и блату,
Ал' заклетву одрзаше дату:

Да шиптарска неће крочит нога,
Про' Кошара, гњезда орловога.
О' јунаци мојега племена,
Ја вам нећу помињат имена!

Нит' вам могу јунаштво раздвајат’,
Дјела ваша, вјечито ће трајат’.
Многог од вас, браћо моја мила,
Анђеоска подигла су крила!

Тамо горе испод рајског крова,
Ђе застава виори Бошкова,
Ђе' звијезде сијају ко луче,
Ђе' небески вихорови хуче.

Крај Лазара, Милоша и Југа,
У пространства васионског круга,
Ту' ђе србски столују џинови,
Ви сад, моја браћо и синови,

У рајскоме живите свијету,
Док вам виле ловорове плету.
А пјесници бесмртно вам име
Кроз најљепше величају риме.

Дјецо моја, јунаци из бајке,
Вјечно ваше жалиће вас мајке.
Већ одавно моја епска душа
Њихов јаук и кукњаву слуша.

И њин врисак како у самоћи,
Пара таму бесанијех ноћи.
А очеви ваши у тишини,
Још к' небеској гледају висини.
Тражећ’ тамо између комета,
Лик својега драгога дјетета.

А и ово рећи ћу вам исто,
И ја некад, кад је небо чисто,
Знам погледат’ горе у звијезде,
Ђе' се душе јуначке гнијезде.

Не бил' тамо, ђе мед’ рајски точи,
Угледао сјај вашијех очи.
Да у њему за пјесме будуће,
Нађем себи епско надахнуће.

Ја знам, да вам горе у свемиру,
Често сузе на очи навиру.
Док гледате с висине небеске,
Како плачу, православне фреске.

И Шиптаре, душмане проклете,
Ђе скрнаве манастире свете.
Али знајте, да ће једног дана,
Из вашијех мученичких рана,
Зраци сунца, разбит’ тмину клету,
И донијет’ слободу Космету!

 

Славко Перошевић
пјесник из Шавника
априла 2017.

 




Посећено је: 536  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:



















АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"