Прича Петра Мишића, потпоручника Војске Југославије о три БОВ-а на Кошарама

ИЗ ШКОЛСКИХ КЛУПА ОТИШЛИ СМО У РАТ

• Војници су били момци од 19 и 20 година. То су момци који су изнели рат на Космету на својим плећима. То је сува истина и суштина приче. То су били момци на редовном одслужењу војног рока и већина их је мартовска и септембарска класа 1998.

Како се точак историје окреће и како се све у животу понавља циклично најбоље сведоче Срби. Због тога је битно познавати своју историју како би у будућности знали ко смо, ко су нам пријатељи, а и ко су нам вековни непријатељи како би на њих обратили дужну пажњу да се крв невиних српских жртава више не пролива.

Срби имају једну лепу особину опраштање, а то нам се често обијало о главу. Хрвати су нас убијали и мрцварили у Првом светском рату на зверски начин док су ратовали на страни Аустроугара.

Хапшење Срба цивила у Мачви 1914.

Опростили смо им то и примили у заједничку државу. Усташе су преко милион невиних Срба на бестијалан начин умориле у логорима током Другог светског рата, а ми им и то опростисмо и опет створисмо државу са њима. Дође и последњи рат и Хрвати протераше 250.000 Срба у злочиначкој операцији Олуја, а о броју убијених српских цивила још увек се не зна. Хвала Богу више нисмо у истој држави са њима, али не смемо заборавити злочине да нам се не би понављали.

Хрвате који су ратовали за Аустроугарску у Првом светском рату српска војска разбила је на Церу и натерала их у паничан бег. Ипак у том боју остали смо без 259 официра и 16.045 подофицира и војника.

Како би надокнадили тај губитак и подигли морал војсци на браник отаџбине стаје 1.300 каплара. Голобради момци који су се школовали за професоре, учитеље, правнике, уметнике, инжењере, трговце и који су требали да представљају интелектуалну елиту ове земље добровољно су се одлучили да се у Скопљу обуче за рат, добију подофицирске чинове и ставе се на располагање војводи Живојину Мишићу.

Спремала се нова офанзива, а присуство 1.300 каплара додатно је утицало на морал уморне српске војске. После свега два месеца обуке послати су на Колубару где су извојевали историјску победу, али само их је у тој борби погинуло 500. Учествовали су упобеди на Сувобору, као и у каснијем пробоју Солунског фронта 1918. године.

Споменик 1300 каплара на Рајцу код Љига

До краја рата од 1.300 каплара погинуло је њих две трећине.

* * *

Године 1998. Војну Академију завршавају будући официри, а заједничко са 1.300 каплара им је патриотски набој и жеља да се стане на браник отаџбине. Тек што су промовисани у први официрски чин цела класа нашла се на Космету и одмах су послати у противтерористичке акције. Један од тих младих потпоручника који су бранили отаџбину био је и потпоручник Петар Мишић из Каћа.

На Велики петак 9. априла 1999. године његов војнички пут се завршава, али он ни дан данас не жали што је првог дана напада на караулу Кошаре оставио део себе и опет би исто урадио. Колико јесамо официра пензионисано, а да нису осетили мирис барута. Колико их је само отишло у пензију, а да не знају какав је осећај када те отаџбина позове да је браниш од непријатеља. Поносни отац четворо деце на догађаје од пре више од две деценије данас гледа овако.

Како је текао ваш војнички пут?

-Војнички позив је нешто што се мени провлачило кроз главу кроз целокупно детињство и рану младост. Моја жеља је била да упишем средњу војну школу, али то што сам ја желео да упишем било је само у бившим југословенским републикама, а говоримо о 1991. години.

Због свих тих дешавања ја ипак уписујем у цивилству електротехничку школу. По завршетку средње школе уписујем Војну академију 1994. године. Сви ми који смо уписали Војну академију то смо урадили на првом месту из љубави према официрском позиву и друга љубав која је исто важна као и прва јесте љубав према отаџбини Србији.

Како је протекло ваше школовање и да ли се у ваздуху осећала тензија?

- Ја сам Академију завршио 1998. године и моја класа је била 51. класа Војне академије Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране.

Завршавам Војну академију РВ и ПВО, смер ракетни систем Нева.То је било остварење свих наших жеља. Само смо о томе маштали и причали. Комплетна моја класа после промоције 26. августа 1998. године одлази кући, срећни да проведемо месец дана годишњег одмора и после тога одлазимо у своје јединице на место службовања. Та наша радост, срећа и усхићење тим великим кораком у нашим животима се прекида после три дана одмора.

Совјетски одбрамбени систем С-125

Ми 1. септембра 1998. године добијамо позив да се комплетна класа јави у јединице које су биле у оквиру Приштинског корпуса. Из школских клупа отишли смо у сам центар ратних дешавања.

Како је то вама деловало и да ли је то био ваш први одлазак на Космет?

- Као ђаци смо ишли на Космет, али је први пут да сам отишао на Космет као официр. Увек сам био одушевљен Косметом као срцем наше нације, историје, вере и духовности.

Да не причам о природним лепотама које не могу да се опишу речима.

Где Вас распоређују по доласку на Космет?

- Нас шесторица долази у Ђаковицу у 52. артиљеријско-ракетну бригаду. Командант је тада био пуковник Милош Ђошан. Ја долазим у дивизион чији командант је био потпуковник Душко Вукашиновић и распоређују ме у 1. вод тог дивизиона на место командира вода борбених оклопних возила БОВ-3.

То је артиљеријско оруђе које служи за противваздушну одбрану. Међутим, напретком технологије и технике то возило нема велики утицај и учинак у борби са летећим објектима колико има учинак у борби и дејствовању против живе силе, односно циљева на земљи.

Из тог разлога мој вод придодају 125. моторизоване бригаде код команданта генерала Драгана Живановића у састав III борбене групе чији задатак је био дубинско обезбеђење границе према Албанији. Мој рејон дејствовања је био караула Кошаре, а база је била у селу Батуша које се налази испод карауле.

Мој вод борбених оклопних возила имао је задатак да обезбеђује караулу Кошаре од напада албанских терориста са територије наше земље и из Републике Албаније.

Какве су ваше прве импресије о рејону где сте распоређени?

- Ми смо имали наше редовне задатке пре почетка бомбардовања и НАТО агресије 24. марта 1999. године. Обилазили смо терен, имали смо заседе, давали смо патроле и учествовали у неким акцијама код манастира Високи Дечани.

Наша база је била у Батуши,а наш положај пре бомбародовања је био на путу Пећ-Ђаковица, поред самог пута се налази црвена земља, а ми смо били стационирани на том брду. Почетком бомбардовања ми се измештамо са тог места и у истом селу се налази наш други положај.

Имали смо покрете, дејствовања, акције и сусрете са ШТС. Доласком у Батушу ја сам имао 12 војника који су чинили посаде борбено оклопних возила. Имао сам одељење пешадије које је чинило 10 војника и њихов командир водник. Војници су били момци од 19 и 20 година. То су момци који су изнели рат на Космету на својим плећима. То је сува истина и суштина приче. То су били момци на редовном одслужењу војног рока и већина их је мартовска и септембарска класа '98.

Ви сте као официр били једва пар година старији од својих војника. Како Вас је војска прихватила?

- Ја сам имао 23 године. Оно што могу да кажем јесте да је наш однос био апсолутно коректан и пун поштовања и поверења са њихове стране према мени. Никаквих проблема нисмо имали. Ја нисам имао само војнике српске националности.

Ту је било војника и других националности који су равноправно учествовали у ратним дешавањима са нама и мислим да су то наша браћа по оружју и по свему. Они ни једног тренутка нису заказали.

Каква је то акција била код манастира Високи Дечани?

- Ту је било наше прво ватрено крштење. Учествовали смо у једној акцији помоћи снагама Полиције где је ситуација била веома тешка. Губитака људи и технике нисмо имали и све се то дешава 27. марта 1999. године. Имали смо задатак да помогнемо јединици Полиције која је остала у окружењу.

Ми, уз остале јединице Војске смо учествовали у тој акцији и имали смо врло тешку ситуацију и хвала Богу извукли смо се без губитака људства и технике. До напада на караулу Кошаре 9. априла 1999. године моја јединица није имала губитака.

Како сте у случају ваздушне превласти непријатеља успели да сачувате људство и технику?

- Имали смо информације када долази до евентуалне опасности и склањали смо се и сакривали. Имали смо резервне положаје, стално смо били у покрету и примењивали смо маскирање. Хвала Богу наше положаје нису могли да уоче из ваздуха.

Како се сећате Великог четвртка и Великог петка 1999. године?

- Имали реферисања и обавештавања. Информације су донекле постојале и да постоји реална могућност да ће доћи до напада или на караулу Морина или на караулу Кошаре и да је то буквално питање дана када ће се то десити.

Обавештени смо да са друге стране границе у Републици Албанији постоји неколико хиљада терориста спремних за напад на нашу граничну линију.

Са тим информацијама ми дочекујемо 8.април 1999. године.

ШЛЕМ ЈЕ БИО КАО СИТО

У праскозорје на Велики петак 1999. године почео је копнени напад непријатеља из правца Албаније на караулу Кошаре.

- Да, 9. априла 1999.године, на Велики петак, почела је битка за караулу Кошаре. Напад је прво после поноћи почео на суседну караулу Морина, циљ је био да се наше снаге одвуку на ту страну и тиме да се ослаби одбрана Кошара и да потом главни напад Шиптара буде на караулу Кошаре.

Пар дана пре напада ја добијам информацију да је могућ напад на караулу и да се са албанске стране налази неколико хиљада терориста који су завршили обуку и само чекају наредбу да нас нападну. Могућ правац напада би био или Морина или Кошаре. Ту ноћ проводимо као и до тада на положају, сви спремни за дејство.

Када је почео напад на Морину војник који је стражарио ме обавештава да се чују оружана дејства, а обавештава ме радио везом и мајор Баљошевић. Сви смо будни и чекамо даља наређења. Будни су и водник и пешадинци. После пар сати чујем да се правац из кога долази звук дејстава померио и сада звук детонације и пешадијског наоружања долази изправца Кошара.

Све време сам на вези са Баљошевићем и неколико пута тражим дозволу да изађемо на наше положаје и упутства за наше поступке. Речено ми је да чекам даља наређења. Све време чујемо да су оружани сукоби у току.

У раним јутарњим сатима, око 04.30-05.00 сати добијам наређење од мајора Баљошевића да пошаљем возила на караулу да помогну граничарима да одбију напад терориста са територије Албаније, а да ја останем у бази на командном месту.

Моји војници и ја смо били приближно истих година, они 19, 20, 21, а ја 23. Мени је било незамисливо да их само пошаљем са возилима на добијени задатак, а да ја останем у Батуши на сигурном и безбедном месту. Моја част и достојанство ми то нису дозволили. Они без мене не могу ићи сами на добијени задатак.

У врло кратком времену, буквално пар минута, пошто су возила већ била спремна, ми смо били спремни за полазак. Одељење пешадије са водником одмах полази и заузима заседно место на вису Раса Кошарес, која је била доминантна тачка, тј. највиша тачка са које се контролише цео простор и према Албанији, а и према унутрашњости наше државе.

Додао бих, пар дана пре напада накараулу мењам БОВ са бројем 13010 за БОВ са бројем 13013.

Посаде БОВ-ова су сачињавали:

13013 - Мишић, возач Жарко Стојковић,пунилац Никола Поповић и нишанџија Дурко Османовић,
13011 - возач Горан Јевтић, нишанџија Марко Маринковић и пунилац Драган Митић и Срђан Петровић и
13012 - возач Предраг Буловић, нишанџија Данило Крсмановић и пунилац Ђорђе Ружић и Александар Златић.

Крећемо у правцу карауле и стижемо релативно брзо у непосредну близину карауле. У путу нисмо имали дејстава нити контаката са терористима. Сами смо били на путу. Ми смо најближа јединица караули и прва смо јединица која је тога дана стигла у реон борбених дејстава.

Моја јединица је на положају код карауле Кошаре била око 05.30-06.00 сати спремна за дејствовање. Циљ нам је био да изађемо на караулу и дејствујемо и са граничарима разбијемо терористичку групу и помогнемо им да одбране караулу.

Док нисмо дошли до плаве земље, нисмо знали да то није могуће, што због конфигурације терена, што због временских прилика, наиме,целу ноћ и јутро је падала киша, она ситна, права јесења, што натапа... даље од плаве земље ми нисмо могли. Ту се намештамо и спремамо за дејствовање.

Положај није био најбољи за нас, нисмо били заштићени, били смо на пролазном месту и нисмо имали пешадијско обезбеђење. Покушао сам да пронађем мало боље место, али га нисам нашао. Укратко речено, то место није било за БОВ-ове, али боље нисмо имали. Радио везом добијам упутство за правац дејства. Правац је био вис Раса Кошарес.

Све време док смо били ту, а то је било од 05.30 до 16.00 сати ми смо дејствовали и били под ватром терориста. Највише смо дејствовали према Раса Кошарес. Наравно да нисмо констатно били поклопљени са њиховом ватром, али је то било довољно често да нисмо могли да изађемо из заклона и иза возила. У пар наврата смо били и под ватром снајпера.

Киша пада цео дан,ми смо мокри и промрзли. У неком тренутку нам је неко од јединицакоје су пролазиле поред нас дао кафу. Док човек није у ситуацији каква је била тог дана није свестан колико једна кафа много значи и како утиче да се морал подигне. Тог дана смо и јели што у БОВ-у, што иза БОВ-а.

Касније, у току дана, поред нас пролазе наше јединице, Војна полиција, санитет, пешадинци... војска поред нас одлази у правцу карауле, санитет пролази поред нас у правцу Батуше са рањенима. Имам сталну радио везу и чујем комуникацију наших јединица. Врло ретко сам се укључивао, сем када сам тражио конкретна упутства.

Ја сам своје задатке добио и трудио сам се да их што боље извршим. У току преподнева прво преко радио везе, а затим и од јединица које пролазе добијам информацију да је на путу према Батуши, којим смо ми прошли, у заседу упао мајор Душко Шљиванчанин и том приликом му је погинуо возач, а он је рањен. Остатак дана смо под утиском тог догађаја.

Око 16 сати ми смо мокри и уморни, борбени комплети граната за топове су нам при крају, полако почиње да долази ноћ, јасно ми је да не можемо ту заноћити. На отвореном смо, без заклона, на непрегледном терену, без пешадинаца који би нам обезбедили положај и онемогућили да нам по мраку неко приђе.

Тражим прво упутства за даље моје поступке од мајора Баљошевића, а потом и дозволу, због комплетне наше ситуације, да се вратимо у Батушу и тамо преноћимо. Дозволу добијам и ми почињемо да спремамо возила за покрет, окрећемо се, пакујемо и стајемо у колону на довољну удаљеност за безбедно кретање.

Додао бих један детаљ, БОВ у коме сам ја био је био други у колони, разлог зато је била механичка неисправност, наиме возилу је био неисправан погон на сва 4 точка самим тим кретање и управљање по лошем терену је било отежано, пошто цео дан пада киша и нисам знао каквом је стању пут. Договор је био да ако се заглавимо или ћемо га извући првим возилом или ћемо га гурати задњим. Мени савест није дозволила да ја седнем у исправно возило, а војнике саме поставим у неисправно.

У тим нашим припремама за полазак, војници су већ у возилима на својим местима, ја се још нисам попео на возило већ их прегледам још једном пред полазак. Тада, до нас долази из шуме, не путем, један наш војник у борбеном прслуку, гологлав (без шлема или беретке) са аутоматском пушком у руци, прилази ми и представља се као водник Агочевић Дејан, командир карауле Кошаре и тражи да се са нама спусти у село Батуша.

Моје прво питање је било: ''Шта ћеш ти овде?''.

Он ми одговара да су војници на караули остали без муниције, хране и осталих средстава и да је он кренуо по то.

Мени кроз главу иде мисао, а потом му то и кажем, да то није његов посао и да је његово место са његовим војницима и на објекту њему повереном, а да се зна како се врши допуна средстава, постоји радио веза, постоје курири, у крајњој линији пошаљи једног војника да обавести некога о вашој ситуацији, а не да он, као командир и старешина, остави све, војску, караулу и оде сам. Он понавља његову причу и додаје да нико, сем њега, није могао отићи.

Мени је то све чудно, контактирам Баљошевића, испричам му и он ми рече да поступим како мислим да је исправно. Напоменуо бих да је мени тада 23 године. У мојој глави су мисли, прво да водник не говори истину и да је оставио војнике и напустио објекат и положај, а друга мисао ми је да је то можда истина, и да ћу ја, не примајући га у моје возило, одмоћи граничарима и довести их у још тежу ситуацију. Ово моје размишљање траје пар секунди.

Решио сам да је мања штета да га поведем са нама, спустим у Батушу, па ако је говорио истину покупићемо шта треба од средстава и вратити се на караулу. Тако је и било, рекох му да се пење на возило и да седне поред мене. У другом возилу у куполи смо седели нишанџија Османовић Дурко за командама топова, ја са његове леве стране, и са његове десне стране водник Агочевић Дејан.

Пре кретања смо разрадили све могуће варијанте и догађаје које могу да се десе. Знао сам да морамо проћи место где је рањен мајор Душко Шљиванчанин и где је војник погинуо и да постоји могућност да је њихово возило-пинц још на путу, чак да је са њим препречен пут и да не можемо проћи. Ако то буде тако наређење је да се први БОВ наслони на пинца и да га одгура са пута и тако нам направи пролаз.

Пошто постоји могућност да негде уз пут буду терористи и упаднемо у заседу, наредио сам војницима да уз пут пажљиво све осматрају и прате, шлемови су били свима на глави,пешадијско наоружање је било у рукама, откочено и са метком у цеви испремно за ватру. Нишанџије на топовима су имали напуњене, запете и откочене топове и спремне за дејство без команде у случају потребе. Пошто је постојала опасност од мина наредба је била да се строго вози по траговима возила испред и нема вожње лево-десно.

Возила су била затворена херметички и возачи су возили под перископима, пуниоци су били на својим местима у корпусу БОВ-а, а иза леђа возача. Уколико се други БОВ заглави или буде имао проблема у кретању или га вучемо или гурамо. Пред сам полазак до нас долази и војник граничар Марић Миленко, али пошто има повређену ногу не може да се попне на БОВ и пешке иде за нама.

Крећемо. Око 16 сати је. Спуштамо се према Батуши брзином коју дозвољава пут и ситуација. Возила су међусобно удаљена десетак метара. Не срећемо никога, ни наше јединице ни терористе. Возачи и војници се строго држе добијених наредби, осматрамо и спремни смо да реагујемо на најмањи знак и потребу. Долазимо на место рањавања мајора Шљиванчанина. Пинц стоји препречен на путу, не можемо да прођемо. Тела војника нема.

Пинц стоји, у правцу нашег кретања, са кабином у лево,нагнут на лево, са отвореним левим вратима која су због накривљености возила висила, цела лева страна возила је била са много рупа од метака. Због положаја пинца не можемо само да га одгурамо са пута, па ме војник Марко Маринковић са првог БОВ-а пита шта да ради, наређујем му да скочи доле,намота волан пинца и да га БОВ одгура. Он то и ради.

Прилази пинцу коме су врата отворена, а на возачком седишту стоји шлем, претпостављам од погинулог војника, он узима шлем у руку, подиже га и показује нама, ја му вичем зашто то дира и да то остави у пинцу, он га враћа на седиште.

Шлем је био као сито, као да га је погодио сноп гелера и унутра се види крв, возачко место у пинцу и предње стакло возила такође су били крвави. Док ту стојимо у месту и чекамо да се пут ослободи, а то траје врло кратко, интересантни су детаљи које човек примећује - невероватна је тишина, ништа се не чује, од нас нико не прича, не чује се птица, не чује се ветар, чак је и киша тада стала и не чује се како капи ударају у метал, не чује се шушкање војника, не чује се звук померања наше опреме, само чујете БОВ-ове како раде на леру у месту.

Ништа се не помера, поред моје главе је једна грана дрвета, ја сам је погледао, не помера се, ниједан лист или гранчица у шуми се не помера. Мир и тишина. Маринковић намотава волан пинца, затвара врата, први БОВ се наслања на њега и гура са пута. Пут је проходан, војник се пење на БОВ који се враћа у своје трагове и крећемо даље.

ШТА РЕЋИ МАЈЦИ ПОГИНУЛОГ ВОЈНИКА

Први БОВ одлази, прелази десетак метара, ми за њим, ми прелазимо десетак метара.

И само прасак, газимо предњим левим точком на противтенковску мину, после делића секунде, готово истовремено, погађа нас пројектил ручног ракетног бацача.

Погодак ручног ракетног бацача је откинуо куполу БОВ-а и бацио је са нама тројицом десетак метара, а противтенковска мина је откинула предњи леви точак возила и преврнула цео БОВ тежак око 9 тона на горњи део.

Прва мисао која ми је прошла кроз главу је била да смо упали у шиптарску заседу, а друга мисао ми је била да се од погодтка возило преврће, нисам имао утисак да је купола откинута од корпуса, а на обуци нам је неко рекао да када се БОВ преврне посада која седи у куполи гине од терета возила које би пало на њу, тако да сам помислио да ми то нећемо преживети.

Купола пада на земљу са нама, ми испадамо и тек тада сам свестан шта се дешава са возилом. Пошто не знам како и где сам пао, а око нас су се чуле детонације и паљба из пешадијског наоружања и дејствовање друга два БОВ-а, само сам се скупио на месту где сам пао и сачекао пар тренутака да се оријентишем и повратим од силине детонације.

За то време, посаде друга два БОВ-а самоиницијативно, а по договору од раније, дејствују из свог расположивог наоружања, нишанџије су дејствовале из топова, а послуга из пешадијског наоружања и врло брзо разбијају терористичку групу.

Поновио бих, без било чије наредбе момци од двадесетак година су се супротставили шиптарским терористима и разбили их. То све је трајало врло кратко.

Када се све утишало ја сам се подигао у седећи положај и ослонио се на руке. Гледам горњи део тела, повреда нема, мрдам рукама, све је на свом месту, погледам ноге, лева чизма ме јако стеже, покушам да је померим, могу врло мало, помислио сам да је сломљена, што се касније и показало да је било тако...

Подигнем десну ногу и погледам, чизме нема,а панталоне, од колена на доле,празне висе...прва мисао ми је била да сам остао без десне ноге и да је ту рана велика, велики крвни судови и да ћу искрварити врло брзо. Прилази ми војник Драган Митић стоји изнад мене, док ја седим, и пита ме шта да ради. Рекох му да скине опасач и да ме што јаче подвеже, он пита да ли ће моћи и знати, викнуо сам на њега да уради то што сам му рекао и да стегне што јаче.

Интересантно је шта човеку пролази кроз главу. Тада ми кроз главу пролази мисао, а то нам је неко некада рекао, да је колено јако важно за кретање и ако ме подвеже изнад колена, а већ сам остао без ноге, остаћу и без колена, а то ће ми још више отежати мој недостатак. Помогао сам му да ми намести опасач испод колена и да стегне јако.

Напоменуо бих, у тим тренуцима ништа не боли и не осећате страх. Свест нисам губио. Прилазе ми тада још два војника хватају ме испод пазуха и заједно са Митићем убацују у први БОВ. Док ми помажу да уђем у БОВ питам за остале војнике, рекоше ми да су возач Жарко Стојковић и пунилац Никола Поповић погинули, а да је нишанџија Дурко Османовић рањен и има опекотине по рукама и да је убачен у куполу првог БОВ-а.

Питам за Агочевића, рекоше ми да га је неко видео како улази у неки заклон, није им изгледао повређен. Ми крећемо према Батуши...

* * *

Прича војника возача Жарка Стојковића:

- Пошто смо могли да се чујемо међусобно преко шлемофона чуо сам Мишића да је наредио Марку Маринковић да сиђе из првог возила и да откочи пинца да би га БОВ-ом одгурао у страну, ја све да пратим под перископима.

Никола Поповић је у том тренутку хтео да види шта се догађа на путу и отворио је поклопац са стране. Ја сам рекао да затвори поклопац и док је први БОВ гурао пинца ја полако крећем. У том моменту сам приметио само прашину испред перископа и осетио да се БОВ затресао.

Од тог момента сам остао без свести у возилу и не знам шта се све издешавало. Згрчен у преврнутом возилу после 4-5 сати почео сам постепено да се будим, као из сна и све јаче и јаче сам осећао болове, највише са десне стране грудног коша, мислио сам да су ми сва ребра сломљена. Нисам могао да померам десну руку и леву ногу због повреде. У полусвесном стању почињем да размишљам шта се догодило, лежао сам у локви крви мислећи да неки поток пролази испод мене, незнајући да је то била Поповићева крв и да је он настрадао.

Полако почињем да чујем неке гласове, али нејасно. Незнајући дали су терористи или наши морао сам боље да чујем на ком језику причају и кад сам чуо да причају на српском позвао сам их да ми помогну. То су била три добровољца послата да чувају возило преко ноћи. Незнајући одакле зовем они су се мало ућутали и почели да ме траже око возила пошто су мислили да у возилу нико није преживео. А, кад су приметили да сам у возилу нису знали како да ме извуку пошто је возило било преврнуто.Ја сам им рекао да могу да изађем са стране преко корпуса где је седео Поповић иза мене.

Они су развалили тај поклопац и батеријском лампом осветлили према мени да би могао да видим излаз. Већ кад сам био близу излаза добровољци су ме ухватили и помогли да изађем. Из БОВ-а су ме извукли пред зору. Онда су моторолом позвали санитет, који није могао да изађе до тог места због терориста, па смо морали да сиђемо мало ниже.

Тада су ме двојица придржавали са стране док смо се кретали низбрдо, док је трећи ишао испред нас као обезбеђење. Санитет камиона Там 110 је чекао на кривини и ту су ме убацили и одвезли за Ђаковицу.

Касније кад сам се раздужио срео сам се са потпуковником Душаном Вукашиновићем и причали смо мало о догађају и рекао ми је да је он вадио Николу Поповића, а онда су их терористи поново напали.

* * *

Сећање војника Марка Маринковића:

- Агочевића није било нигде, а тражили смо га. Нажалост Никола је убијен, а ми смо мислили да је и Жарко погинуо. Али се испоставило да је био у несвести. После напада албански терористи су се спустили до БОВ-а и Жарко се освестио и чуо их је, али је ћутао, а касније га је извукао Микица Ковачевић са граничарима.

Пошто смо рањене ставили у први БОВ Јевтић је кренуо са њима ка Батуши, а ми смо остали још око пола сата док се није смирило пуцање и детонације из БОВ-а. Кренули смо пешке са личним наоружањем према Батуши, када смо прешли око 500 метара излази нам човек иза стене, имао је бело на глави, тј. завијена му је глава била првим завојем, мало је фалило да пуцамо на њега, био је повређен у бутину, био је то водник Агочевић.

Крсмановић и ја, лично, смо га ставили у 110-камион, а не граничари како он прича.

Силазимо у Батушу, где се срећемо са потпуковником Љубинком Ђурковићем, а он је наредио да се вратимо одмах горе на караулу. Били смо огорчени, пошто смо мислили да су нам погинули Никола и Жарко и ту ноћ смо провели у Батуши, нико није спавао.

* * *

Виђење војника Данила Крсмановића:

- Кренуо је спуст, на Мишићев БОВ се попео Дејан Агорчевић, командир карауле.Били смо максимално опрезни, са пушкама на готовс. У једном тренутку на лакат кривини наилазимо на попречен пинц.

Пошто је мој БОВ ишао трећи имао сам одличан поглед на целокупну ситуацију. Застали смо и Мишић је наредио Маринковићу да помери пинц. Он се вратио на БОВ, па је Јевтић-возач БОВ-ом померио пинц у страну.

У том моменту зачула се јака експлозија и видео сам како се Мишићев БОВ пола метра подиже и укосио се мало у страну. После две секунде зачула се друга експлозија и тад је БОВ буквално одскочио од земље и откинута му је купола и преврнуо се наопако, тако да су му точкови били на горе. Пуцали смо по непријатељу и они на нас.

Тад смо погледали први БОВ који је прошао кривину и видео нашу браћу из тог одељења. Притрчали смо и видели да нас одатле непријатељ слабије види. Али БОВ који је био погођен био је под константном ватром. Из њега је кроз мали отвор где се улази у корпус излазила велика ватра. Договорили смо се да Османовића, нишанџију из другог БОВ-а, ставимо у куполу.

Петар Мишић је био у корпусу и Јевтић их је одвезао. Ми смо остали ту. У глави ми је нон стоп било да смо у окружењу. У једном моменту изашли смо на пут који води до Батуше.

Тад сам иза једне стене угледао човека у униформи са завијеном главом. Махао ми је. Рекао сам му да изађе. Он је и даље махао. Викнуо сам: ''Изађи убићу те''.

Изашао је и тад сам препознао да је то Агочевић, командир карауле. Притрчао сам му, придружио ми се још један војник и понели смо га и попели на камион или тракторску приколицу, не могу да се сетим.

* * *

- У Батуши нас чека санитет, возе нас у Ђаковицу, потом Приштину, Ниш и ВМА. Сви повређени војници су се успешно опоравили. Од рањавања ја остајем без десне ноге, тј. десне потколенице, а лево стопало ми је било тешко повређено и остали су деформитети, закључује Мишић.

Два дана после догађаја, на Васкрс, 11.априла 1999. године наш командант, потпуковник Душко Вукашиновић, капетан Миладин Тасић, војник Данило Крсмановић и војник Горан Јевтић носе тело погинулог Николе Поповића да предају његовим родитељима у Нови Пазар. Адресу имају, али не знају где се тачно кућа налази.

Тражећи кућу виде једну жену како стоји испред своје куће на улици, прилазе јој да је питају где се налази кућа покојног Николе. Не стижу да је питају, пошто она улази у кућу и излази са корпицом пуном офарбаних јаја, прилази им и нуди их и говори да она има сина који је сада на Косову, кога дуго није чула и видела, а пошто су и они војници она жели да им да фарбана јаја, а то ће бити као да је дала њему.

Питају је у којој јединици служи син и како се зове. Син јој се звао Никола Поповић. Потпуковник Вукашиновић и остали узимају по јаје и одлазе, не питајући је и не рекавши јој ништа.

Нису имали снаге и срца да јој кажу да јој је син погинуо и да су јој га они донели. Отишли су и вратили се после пар сати.

Тело Николе Поповића је стигло пре писма из наше јединице.

Аутор: П.П.
Извор: Ибарске новости
25.08.2020.

5. фебруар 2021.

ПРИЧА ПЕТРА МИШИЋА, ПОТПОРУЧНИКА ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ О ТРИ БОВ-А НА КОШАРАМА