Србија, пролеће 1999.
Наша стварност је била таква да су нам из облака провиривале ракете НАТО бомбардера јер смо као држава оптужени за наводне злочине над Албанцима. Била су то свакако тешка времена, јер смо ми у медијском рату који је трајао десетак година губили све битке. Сатанизовани смо као народ да смо геноцидни и да као такви не треба више да постојимо на европском тлу.
Иако је истина била далеко другачија, западни моћници то нису хтели ни да чују, једноставно у нама су гледали "Мале Русе", некакву заоставштину "црвене немани" коју је требало по сваку цену уништити. У томе су предњачили наши "савезници", али и непријатељи из Другог светског рата: Британија, САД, Канада, Немачка, Италија, Аустрија, Француска... Њима су се придружиле: Холандија, Шпанија, Белгија, Грчка... док су све околне земље дале своје небо како би започело варварско бомбардовање.
Треба рећи ово... повод да Хавијер Солана, Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Весли Кларк као главни протагонисти агресије на Србију и Црну Гору су светској јавности презентовали лажи Вилијама Вокера, шпијуна ЦИА који је тада имао улогу председавајућег у мисији ОЕБС на КиМ. Он је злоупотребио извештаје финске форензичарке Хелене Рант у коме је погинуле припаднике Окупаторске Војске Косова (ОВК) представио као невине цивиле. Ту лаж је срушила бивши судија Приштинског суда Даница Маринковић у Хагу када је позвана на свеодчење нашим полицијским и војним официрима пред Међународним судом правде.
Било како било, 24. марта из Авијана полеће стотине авиона Северноатланског савеза да сипају смртоносни товар на нашу отаџбину. Ракете "Томахавк" су полетеле из Јадранског мора са истим циљем. Иако је тада говорено у широм планете како је реч о "ваздушним ударима" који нису добили сагласност Савета Безбедности УН, прећутана је важна чињеница, а то је да је на Србију кренула и копнена инвазија. Носила је шифровано име "Стрела".
Обронци Проклетија су сматрани за граничну линију између СР Југославији и Албанске Републике. Деценијама се ту водиле крваве борбе између албанских терориста и наших војно-полицијских снага који су били задужени да спречавању њихове илегалне упаде, шверц оружја, дроге и сл. Једноставно Албанци су имали свој циљ који су крајем деведесетих година 20. века уколсечили са интересима НАТО пакта.
Ујутро 9. априла 1999. на Велики Петак креће велика група ОВК на Косово и Метохију. Прво је био лажни напад на караулу Морина, а онда прави удар у зони карауле Кошаре. Тиме је отпочела битка за коју ће јавност Србије чути тек петнаестак година касније. У том моменту стотинак припадника граничног 53. батаљона прихвата први удар. Непријатељских војника је било 12-13 пута више, где није било само ОВК, већ и Војске Републике Албаније, НАТО специјалаца, страних плаћеника итд.
Капетан 1. класе Душко Шљиванчанин за кратко организује прву фазу одбране и стиже му неколико јединица Војске СР Југославије на испомоћ. Уводи их у борбе које су постале антологија ратовања 20. столећа. Генерал Драган Живановић, командант 125. бригаде добија задатак да хитно формира непробојни бедем који три месеца није попустио. Напротив, постао је ноћна мора Вашингтона и Лондона. Зато су агресори пребацили други део "Стреле" у долину Белог Дрима, где су још више понижени током Битке на Паштрику.
Свака борба током Битке на Кошарама је изнедрила неког јунака: Предраг Леовац, Иван Васојевић, Драган Комарица, Крунослав Иванковић, Саша Васиљевић и многи други. Касније је објављено да је најмање 108 хероја положило свој живот на бранику домовине. Својом проливеном крвљу они су исписали гранцу.
Рат је званично завршен 10. јуна када је на снагу ступио Војно-технички споразум из Куманова, према коме се државни апарат и југославенске снаге повлаче у наредних пар дана из јужне србске покрајине. Са њима у колонама је кренуо и добар део народа који је већ деценијама раније осетио албанске зулумћаре.
Парадокс или не, али све хероје од Триглава преко Динаре и Романије до Проклетија наредних година је прекрио мрак ...
Србија, јесен 2022.
Мој другар из Новог Сада, Петар Мишић ми рече да ће потпуковник у пензији Драгутин Димчевски, на 65. Међународном београдском Сајму књига промовисати своју књигу "Крвава граница". Димчевски је иначе током рата био десна рука Душка Шљиванчанина и официр који је одмах по отпочињању Битке на Кошарама послат на прву линију. За разлику од многих других, он не само да је ажурно водио свој ратни дневник, већ је успео и да га сачува. То га је навело две деценије касније да започне писање озбиљне књиге.
Субота поподне, 29. октобар долазимо на Сајам где смо срели сијасет познаника и сарадника, а гужва је била константна. Ипак, успевамо доћи до штанда Министарства одбране где сретосмо: Петра, Сашу и аутора Драгутина. Стандардно смо попричали десетак минута о текућим темама, док није почела промоција књиге.
За главним столом сем аутора били су: генерал у пензији Митар Ковач, текстописац Невен Милаковић и официр ВОА Саша Радојевић. Сваки од њих је износио похвале на рачун штива Драгутина Димчевског.
Мени је било занимњиво излагање Саше Радојевића из више разлога. Прво, био је под тензијом, тачније тресле су га емоције. Друго, навео је неке ствари о Димчевском. Све време борби на Кошарама он је био од првог до задњег минута, за разлику од каснијих "хероја" који су своје мало учешће гледали како да наплате. Треће, своје борце није напуштао, већ их је очиснки гледао и чувао колико се може.
На самој промоцији смо предпремијерно видели и спот "Вилу са Кошара". То је иначе песма Невена Милаковића Ликоте, која је била иницијална каписла за ширење истине. Тачније, широј јавности ови стихови постали су познати 2014. године, а последњих лета постала је неизоставни репертоар дешавања која се баве овом тематиком. Спот свакако јесте добар, али би у будућности ваљало неке ствари кориговати, како од саме кореорафије, тако и учесника који се појављују.
Књигу јесам купио, али ми је дан касније речено да неке ствари недостају у књизи и да тек престоји борба са издавачем да се цела ујдурма исправи. Видећемо како ће то тећи и даће Бог да из магле после толико времемена изађе ИСТИНА о јунацима, лажњацима и свим дешавањима на крвавој граници наше Свете земље.
Написа: Чуле
07.11.2022.