Путовање на Космет у октобру 2016. године - www.gazimestan.rs


































Звона звоне невера их слуша


Црвeн цвeтe


Ајде Јано


Лазарева песма


Србско је било и биће Косово












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 276
Два дана: 458
Недељно: 1734
Месечно: 5556
Годишње: 52704
Укупно: 57760

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Браћа Милић


Зоран Гаврић


Видомир Шалипур Муња


Срђан Кошћанин


Милош Ћирковић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

1. новембар 2017.


Путовање на Космет у октобру 2016. године


Као што рекох у оном претходном извештају, са Космета из јуна 2016. године:

- "Куд год да кренем, теби се враћам поново...".

Тако и јесте било. Вратио сам се на Космет из више разлога.

Оно што примећујем, доста људи ме пита: - "Како је било?".

Само слегнем раменима... Шта да вам кажем људи, то је прича која не може да се исприча у три реченице, то мора да се доживи, али буквално! Из простог разлога што на Космету вас увек обузме туга, срећа, понос, бес, радост... све то се измеша, помеша и један неописив осећај.

Туга је када видите наш народ који живи у Великој Хочи, а да нема улично осветљење... да добро сте прочитали. Док сија Париз, Лондон, Лос Анђелес... наша Велика Хоча скоро да је у мраку. Електродистрибуција те тзв. државе једноставно не жели да ичим допринесе да Срби живе ту где живе. Понос се јавља када видите како тај народ опстаје упркос свему. Бес вас обузме када видите да постоји добро урађен пут кроз албанска села, а онда надомак србског села буквално разрован пут. Радост смо доживели у Великој Хочи, србском селу, где нас дочекује десетине мештана, али највише деце. Једном речи: неописиво!

Још пре две недеље сам пријавио другара Зокија из Србског Светионика и мене. Обојица смо били у фрци са послом, али се ипак на крају изборисмо и стигосмо на време код храма Св. Саве одакле је био заказан полазак. Купили смо нешто брашна и уља, што смо наменили најбројнијој србској породици данас у Србији, која живи на планинским врховима Шар планине. Дошао је и брат Бане да нас испрати, што се претворило у неку навику да људи који једном прођу све ово, постају некако сентиментални, па често дођу иако не путују доле да пруже подршку.

Тако је натоварено много хуманитарне помоћи, а у аутобусу је било 80 путника, што је значило да пет мора да стоји. Нешто после 21 час, крећемо на пут. Зоран Ћирић се обратио путницима испред организатора НУС "Сви за Космет". Прочитана су правила понашања и подељени су папири на којима је све то било написмено. Очитана је и молитва

Имали смо успутна стајања да покупимо путнике на два места, а онда преко Краљева стижемо на "границу". Нису нас превише задржавали, па смо ушли на Космет. Одмах смо добили полицијску пратњу, која нас није испуштала све до повратка назад до "границе".

Прва дестинација нам је била: Прилужје, мало село у општини Вучитрн, на путу између Косовске Митровице и Приштине. Ја сам за ово село чуо још пре 14-15 година, када су неки моји познаници ишли тамо да обиђу Србе, а све из њих је плакало. Данас је боља ситуација, али не пуно. Дочекани смо срдачно од човека који има шестеро деце, а дан касније је удавао кћерку. Имали смо ту и техничких проблема, али све се то решило. Ушли смо у цркву, помолили се и чули причу о овом селу. Напољу смо имали послужење и прилику да запалимо свећу.

Следећа дестинација је из епских песама - Газиместан. Место сукоба 1389. године, од војске србског царства које је већ било у расулу и турске царевине која је била у успону... И данас покољења причају о томе. Спомиње се Лазар и Милош, Милица и косовска девојка, Милан и Иван... Мурат и Бајазит, Вук и издаја... Пошто је дан већ свануо, а сунце грануло, била је то прилика да направимо и лепе фотографије. Овде је Зокију остварена дугогодишња жеља.

 

Затим Грачаница, србска енклава недалеко Приштине. Ту смо истоварали велику количину хуманитарне помоћи: храна, млеко, хигијена, одећа, књиге и др. Дочекују нас угрожене породице, а Ћира је некоме од њих давао и новчану помоћ, углавном породице са више деце. Нама је била то прилика да мало и прошетамо, тачније обиђемо манастир који је србски краљ Милутин, саградио у 14. веку. Тренутно су у манастуру велики радови. Обишли смо споменик Милошу Обилићу у центру села. Појели добре ћевапе које смо добили на препоруку.

Затим Липљан, србско село у центру Косова и Метохије, које има лепу малу цркву, чији су помоћни објекти настрадали највише 2004. године у Мартовском погорму. Нема пуно Срба, већ све старији људи.

Након тога идемо у царски град - Призрен. Полицајци нас вукоше неким чудним путевима, тако да нам је ту био скраћен пут. Али, смо ипак видели оштећену цркву Богородице Љевишке. Иначе, имали смо и шетњу кроз сам Призрен, где нас је локално становништво врло чудно гледало, као да смо марсовци. Одлазимо и до манастира Свети Архангели, које је високо у брдима изнад. Ту смо се сликали поред иконе светог цара Душана Силног Немањића.  Мало попричали са Станојковићима, који имају 12 деце - најбројнија породица у Србији данас!

Постаје некако правило, да се иде у манастир Зочиште, које се налази у долини где нема пуно наших људи, тако да када падне мрак све постаје као у трилер филмовима. Бдење је трајало скоро два сата, а црква где су читане молитве, била је премала да прими све вернике.

Конак смо имали у Великој Хочи, још једна србска енклава где су нас срдачно дочекали. Гомила деце која већину људи први пут виде, лете нам у загрљај. Неописив осећај. Потражих Соњу, нашу домаћицу од прошли пута. Сетила нас се... пита где су остали моји саборци од прошли пута. Прими нас опет на конак, а пошто нама није било до неких лудих кафанских вечери, после краће шетње одлучисмо се на хоризонталу. Ујутро смо купили од ње вина. Сат смо навили за шест сати изјутра, јер смо већ пре седам сати морали бити у аутобусу.

Прва дестинација другог дана нам је била манастир Високи Дечани, задужбина светог краља Стефана, који због ње доби надимак Дечански. Ово је иначе, једна од најлепших православних манастира у свету. Стварно нешто несвакидашње и бајковито. Одмах смо присуствовали литургији. Још у Београду отац ми даде своју књигу, коју је написао прошле године. Вели ми пре поласка, да то поклоним старешини, уз коментар да су наши преци пре Косовског боја живели у околини Дечана. Тако ја нађох оца Петра и одмах након литургије му поклоним, јер сам знао да по изласку из цркве да ће бити презаузет обавезама. Међутим, напољу док смо мало разгледали манастир, из једне просторије изађе отац Петар те ме упита да ли сам му ја поклонио књигу... На мој потврдан одговор, каже ми: - "Пођи са мном да ти дам књигу о нашем манастиру". Још занимљивије од тога је било када ме упознао са Милутином из Скопља, коме рекох да смо другари и ја били пре месец дана на Кајмакчалану. Он ме упита: - "Да ли сте ви држали онај транспарент Колубарска бригада?". Јесмо, одговорих.

Наредна дестинација нам је била Пећка Патријаршија. Место где се већ столећима устоличују поглавари СПЦ. И ту нам је било лепо, опуштајуће, одмах поред реке Бистрице. На уласку у манастир и даље стоји смртовница за србске дечаке који су пре 18 година побијени у кафићу "Панда", у Пећи, од албанских терориста. Била је то прилика да и њима запалимо свеће.

Манастир Будисавци, између Истока и Ђаковице, су посећени после више година. Ретко ко им долази, ту постоје само две монахиње, а у читавом селу нема Срба. Туга и то неописива. Монахиње су нас и поред свега са радошћу дочекале. Њима је највећи поклон наш долазак и да чују реч на србском језику.

Још већа туга нас дочека у селу Осојане, тамо има нешто мало Срба. Међутим, тамо живи и ради млад свештеник, који има децу предшколског и школског узраста. Он је стално у страху, јер његову породицу нема ко да штити. Полиција је буквално у договору са деликвентима и терористима. Они дођу направе записник, а све одрађено шарлатански и траљаво, па још тако све стоји у фиокама. И камен би проплако. Али и поред свега тога, они су се нама искрено радовали. Да не поверујете.

Последња дестинација нам је била манастир Девич, који се исто налази у брдима Метохије. Тешко је тамо и прићи. То је женски манастир у коме богослужи неколико монахиња. Кажу да ту нема нажалост пуно Срба, да мало њих дође викендом и празником. Купих неке ситнице што су ми биле наручене. И већ је време за полазак кући.

Док ми идемо за Београд, централну Србију, они остају доле... језив осећај.

На пролеће, ако Бог да водим све чланове Србског Светионика доле, на Космет!

 

Чуле
25.10.2016.




Посећено је: 469  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Крај - Осуђени на прогонство

Злочин без казне

Путовање на Косово и Метохију 4. и 5. јуна 2016

Извештај из Метохије 13. и 14. мај 2017

Лазарева субота - Врбица у Призрену 8.4.2017

Радна акција за паковање књига у удружењу Ћирилица













 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"