Пећка патријаршија је била аутокефална црква са сједиштем у Пећи која је постојала од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године. Касније, после Првог светског рата направљено је уједињење свих митрополија и епархија у једну јединствену Србску Православну Цркву...
Садашња Србска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију и споменик културе од изузетног значаја Републике Србије.
Свети Сава је 1219. године установио прву аутокефалну архиепископију у србским земљама. То је била средњовековна Србска архиепископија, која се у историји назива Жичком, односно Пећком или Жичко-пећком архиепископијом. Цар Стефан Душан Силни је раширио њене границе и подигао јој углед уздигавши је 1346. године на степен патријаршије. Тада је србски архиепископ Јоаникије II проглашен за првог србског патријарха са престолом у Пећи.
Несрећне политичке околности су учиниле је србска црква послије пада Смедерева 1459. године дошла под власт Охридске архиепископије. Тек послије сто година браћа Соколовићи, Мехмед-паша Соколовић и Макарије Соколовић, успјели су да обнове самосталну Пећку патријаршију. Тада су први пут готово сви православни Срби дошли под једну заједничку црквену власт.
Султан Мехмед II сменио је бившег архиепископа Доротеја и уместо њега је поставио ранијег цариградског патријарха Марка. Доротеј, према једном запису из 1466. године, обилазећи своју област, био је свратио у Кратово и затражио да му се препише један законик за Охридску цркву србским језиком, јер је имао само текст на грчком језику.
Данас, колико се ствари могу пратити, Србска црква је радила потпуно у традицији Светог Саве и није имала никаквих сметњи, упркос Турцима. На Косову и Метохији 1530.-те је била "у сваком селу црква и свештеник". У то време, до половине XVI века, у нашим земљама је подигнуто више црква и манастира, а од знатнијих из тог времена датира Требињски манастир. Неколико царских закона је изричито наредило да се постојећи манастири не дирају.
Србске црквене старешине тог времена, су ишле чак тако далеко да су од њихових свештених лица и црквених добара тражиле извесне приходе. Католици су се, са правом, бунили и тражили заштиту на највишим местима. Заслуге за обновљење Пећке патријаршије се могу приписати тројици везира Србина: Рустем-паши Опуковићу, Али-паши Семизу и Мехмед-паши Соколовићу. За дело србског народног уједињења обновљена Пећка патријаршија је учинила највише. Она је прихватила вођство у народу кад другог вођства није било.
Међутим, устанци и сеобе Срба из Османлијског царства крајем 17. и током 18. века веома су ослабиле србску цркву и уздрмале самосталност Пећке патријаршије. Патријаршија је пала у дугове, а такву ситуацију су дочекали Грци и 1766. године помоћу Турака коначно су укинули самосталност старе србске цркве у Османском царству.
Цариградска патријаршија присвојила је тада себи власт над Србима у Османском царству и њени фанариоти су од тада били србски епископи. Међутим, готово у исто доба, почело је и организовање нових самосталних србских црквених области у Хабзбуршкој монархији. Дио Срба је тада живио на области Карловачке митрополије, дио на територији грчке митрополије у Венецији, дио на територији Цариградске патријаршије, док су зетски митрополити некада били повезани са Карловачком митрополијом, а некада са Русијом.
Од почетка 19. вијека развија се и србска црква у Далмацији која од 1867. године и опет силом политичких природа, постаје саставни дио Митрополије буковинско-далматинске. А од 1880. постоји самоуправна, готово самостална, Православна србска црква у Босни и Херцеговини којој је цариградски патријарх формално био врховни духовни поглавар. Напосље и у Америци је постојала слабо организована србска црква под врховном влашћу америчког архиепископа.
Одмах послије ослобођења и уједињена у прву јужнославенску државу: Краљевину СХС прогласили су србски архијереји и уједињење свих србских обласних цркава у једну србску цркву, која је 30. августа 1920, на дан прославе свих србских светитеља, проглашена Србском Патријаршијом.
Након Другог свјетског рата, на Косово и Метохију преко Проклетија се спушта велики број Албанаца који су пореметили националну структуру свете србске земље. То је довело до албанског сепаратизма и иредтентизма великих размера. Тако је 1981. године запаљена Пећка Патријаршија од стране Албанаца и направљена је огромна материјална штета. Југославенске комунистичке власти су на многа кривична дела Албанаца гледали кукавички и равнодушно.
