Случај Тахира Мехe: Лице и наличје мита о националној борби Албанаца - www.gazimestan.rs








































Јечам жњелa Косовкa дeвоjкa


Са Косова зора свиће


Уснила је дубок санак


Ораховцу башто рајска


Звона звоне невера их слуша












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 57
Два дана: 371
Недељно: 2333
Месечно: 14169
Годишње: 13454
Укупно: 183347

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Срђан Кошћанин


Милош Ћирковић


Љиљана Жикић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Зоран Гаврић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Зоран Вујовић Вујке


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

4. јануар 2020.


Случај Тахира Мехe: Лице и наличје мита о националној борби Албанаца


„За Албана Меху предстојећа утакмица је много више од фудбалског меча. За њега је то историјска мисија.“

Овим речима је албански портал „Illyriapress“ најавио фудбалску утакмицу између репрезентација Албаније и Србије, у октобру 2014. године. Везни фудбалер немачког Падерборна је обећао гол, што је требало да буде својеврсна освета Србима за смрт његовог даљег рођака и албанског националног хероја, Тахира Мехе, 33 године раније.

Ко је човек пред чијим гробом су клечали Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Кадри Весељи, о коме се певају песме, снимају документарни филмови и који има практично митски статус међу Албанцима са Косова и Метохије данас?
 

Емин Лати (седи), Тахир (лево) и Небих Меха.

Име Тахира Мехе (1941-1981) је Србе потпуно непознато. За Албанце, он је мученик страдао у борби против Срба, јунак из Дренице чија је смрт инспирисала борбу најпознатијег хероја Албанаца са Косова и Метохије – Адема Јашарија. Прича о Тахиру Мехи је постала једна од модерних албанских легенди и већ током 1990-их се нашла у уџбеницима паралелног система образовања који су Албанци успоставили на Косову и Метохији.

У бројним текстовима објављеним у медијима и пригодним говорима детаљи приче о Тахиру Мехи се разлику, али је главна нит свуда иста. Она говори да је Тахир потицао из породице са дугом патриотском традицијом. Његов деда, Емин Лати (1892-1974), био је један од сабораца Азема Бејте и Шоте Гаљице, вођа качака из Дренице, који су се супротстављали успостављању српске, па потом и југословенске власти, након Балканских и Првог светског рата. Прича већ ту поприма легендарне елементе, јер се наводи да је Емин Лати након Бејтине смрти 1924. године сачувао његов пиштољ који је потом као драгоцену реликвију предао свом сину, Небиху Мехи (1910-1981). Када је Шабан Полужа 1945. године подигао у Дреници устанак против поновног успостављања југословенске власти, Небих је стао раме уз раме са њим. За појасом му је, прича каже, био легендарни пиштољ Азема Бејте. Средином 1970-их, Небих је пиштољ предао свом сину, Тахиру, као аманет да настави патриотску традицију борбе за национално ослобођење и уједињење Албанаца.

Прича даље каже да је Тахир Меха 13. јула 1981. на пијаци у Србици (алб. Скендерај) дошао у сукоб са групом полицајаца. Разлози су магловити. У говору који је у мају 2018. одржао крај гроба Тахира Мехе, Рамуш Харадинај је рекао да се Меха супротставио пребијању и затварању албанске омладине након демонстрација Албанаца на Косову 1981. године. Међутим, у бројим текстовима се наводи да је повод за сукоб било то што су милицајци код Тахира пронашли пиштољ. Покушали су да му га одузму, али се Тахир томе супротставио јер му је за појасом била породична реликвија, оружје Азема Бејте. Дошло је до сукоба у којом је, „према југословенским медијима“, како се по правилу наводи, Тахир убио девет полицајаца и ранио двојицу. Успео је да побегне потери и склони се у своју „кулу“, кућу на имању у селу Доње Преказе.


Рамуш Харадинај полаже цвеће на гроб Тахира и Небиха Мехе, 12. мај 2018.

Куће породице Меха су убрзо опкољене. Да би се нагласила снага силе са којом се Тахир суочио наводи се да су милицајци из Србице у помоћ позвали специјални одред савезне (често се наводи српске) милиције и војску. Публициста и новинар из Дренице, Мехмед Бислими, позивајући се на наводне изјаве Срба, милицајаца који су учествовали у хапшењу, наводи да је у акцији учествовало 4.000 војника, са четири тенка и три хеликоптера. Командовао је лично савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Хрељевић. Насупрот сили специјалаца и ЈНА стајали су само Тахир и његов седамдесетједногодишњи отац Небих. Милицајци су их позвали да се предају али, како Бислими тврди, Тахир није веровао Србима. После неуспешних преговора отпочео је обрачун. Потрајао је пуних 20 часова.

Подаци о жртвама се разликују. На свечаној седници Скупштине ткз. Републике Косова, одржаној 13. маја 2013. године, поводом 32 године од смрти Тахира Мехе, наведено је да су Тахир и Небих убили 24 милицајца. Мехмет Бислими, поново се позивајући на наводна сведочења српских милицајаца, наводи да је убијено минимум 22 милицајаца и да је рањено 14. Међутим, Бислими даље наводи да је по другим сведочењима било 27 убијених милицајаца и чак 45 рањених.

На бројним сајтовима који величају борбу ОВК наводи се да је Тахир бомбом уништио један тенк. Могу се прочитати и тврдње да је успео да сруши хеликоптер. Након исцрпљујуће борбе, у зору наредног дана, Тахир и Небих су пали када је њихова кућа потпуно разрушена тенковима. На појединим сајтовима се може пронаћи и тврдња да нису убијени, већ да су сами себи одузели живот јер нису желели да их Срби ухвате.

Смрт Тахира и Небиха Мехе је искоришћена од стране припадника сепаратистичког покрета за изградњу култа националне борбе. Жртва двојице „мученика“ је коришћена као средство мобилизације. Тахир Меха је представљен као настављач дела својих предака и легендарних бораца против српске власти, Азема Бејте и Ахмета Делија. Током 1990-их легенда о Тахиру Мехи је увезана са легендом од још једном „хероју“ из Дренице, Адему Јашарију. У биографији легендарног команданта ткз. ОВК, на сајту владе лажне државе Косово, може се прочитати да се Шабан Јашари, заједно са синовима Хамзом и Адемом, над гробом Тахира Мехе заклео да ће наставити његову борбу против српских окупатора „до последње капи крви“.

Након рата 1999. године рушевине „куле Мехаја“ су постале једно од места ходочашћа и честа тачка предизборних посета албанских политичара. На месту где је Тахир убијен дуго се вијорила више метара висока застава Албаније. Кућа је 2014. обновљена и у њој је постављена изложба о борби породице Меха. Поред фотографија Емина Латија, Небиха и Тахира Мехе, почасно место је заузела слика Бећира Мехе (1936-1999), Тахировог брата који је 25. марта 1999. као борац ткз. ОВК страдао у сукобу са полицијом. Његов син, Енвер, такође је учествовао у побуни. Рањен је, али је преживео рат.


Бећир Меха, Сахит и Адем Јашари. Фотографија снимљена 1998. 

Сећање на Тахира Меху се данас чува свечаним седницама и академијама које се сваке године у Скупштини лажне државе Косово и Општини Србица организују 13. маја. Више улица у градовима Косова и Метохије носи Тахирово име. О његовој смрти је снимљено неколико документарних филмова и телевизијских прилога. Песма испевана у његову част постала је део репертоара славља са „патриотском“ музиком.

У причи о Тахиру Мехи легенда је врло брзо након његове смрти уплетена с истином. До данас, легендарно је потпуно превладало. Борба три генерације чланова породице Меха је постала камен темељац култа националне борбе и један од утемељујућих митова на којем почива идентитет Албанаца са Косова и Метохије данас. За истином о догађајима у Доњем Преказу, од 13. маја 1981, нико не жели да трага. Она се може сазнати тек са страница извештаја који је Комисија Савезног секретаријата унутрашњих послова (ССУП) саставила у недељама након случаја.


Поверљиви извештај о акцији у селу Доње Преказе, 13. маја 1981.

Извештај, заједно са опсежном документацијом, означен је као Државна тајна и достављен највишем безбедносном телу СФР Југославије, Савезном савету за заштиту уставног поретка. Ова документа дају сасвим другачију слику породице Меха, њихових међусобних односа, као и догађаја од кобног 13. маја.

Тахир Меха је заиста потицао из породице са историјом побуњеничке борбе. Такву традицију су баштиниле све породице Дренице. Она је, међутим, била много старија од Балканских ратова и успоставља српске власти над Косовом и Метохијом. Њени корени сежу дубоко у 19. век, у време када је у Косовском вилајету владала анархија изазвана убрзаним пропадањем Османског царства. Од тада, читава област Дренице је била један од центара отпора свакој власти, испрва турској, а после српској и југословенској. Главни захтев Албанаца из Дренице је био повратак феудалних односа, док су национални циљеви били само маска и оправдање за анархију и пљачку.

Почетком 1980-их у селу Доње Преказе су најбројније биле четири породице: Мехај (18 кућа), Кодра (25 кућа), Љуштаку (24 куће) и Јашари (25 кућа). Бројни припадници ових породица су се борили на страни качака након Првог светског рата и поново на страни Шабана Полуже, током побуне 1945. године. Када је 1998. букнула побуна ОВК, чланови ових породица су поново били међу предводницима. Контролу над Србицом су задржали и након рата, па је дугогодишњи градоначелник места био један од лидера ткз. ОВК, оптужени за ратне злочине (и у Хагу ослобођени), Сами Љуштаку. Сменио га је 2017. Беким Јашари, син Хамзе и братанац Адема Јашарија.

Тахир Меха је рођен за време трајања Другог светског рата, 10. октобра 1943. године. Већ као младић показивао је преку природу. Са само 17 година (1960. године), против њега је поднесена кривична пријава због туче и наношења тешких телесних повреда. Суђење никад није доведено до краја па је случај застарео. Следеће, 1961. године, прекршајно је кажњен са 60 дана затвора, због туче. Нова кривична пријава је против њега подигнута 1967. године, због спречавања службеног лица у вршењу службене радње. Случај је касније одбачен. Следеће године поднета је нова пријава, овај пут због покушаја убиства. Ни овај случај никада није окончан. По сведочењу Тахирове супруге Фахрије, Тахир је ножем ранио рођака, након чега је овај њега упуцао из пушке. Породице су се измириле, па суђења није ни било. Нова пријава против Тахира због спречавања службеног лица у вршењу службене дужности је поднесена 1976. године. Донесена је првостепена пресуда, али је другостепени суд случај вратио на поновно суђење. Оно никада није одржано.

Низ случајева сведочи о насилној природи Тахира Мехе. Склоност ка насиљу није била само црта његове личности, већ поднебља са кога је потекао. Албанци често оптужују Србе за расизам због ширења тврдњи да су Албанци примитивци огрезли у насиљу. Несумњиво је да такве пропаганде било. Али, у случају породице Меха и знатног броја албанских породица из Србице, тврдња је у великој мери тачна. О томе сведоче досијеа најближих Тахирових рођака.

Бећир Меха, Тахиров брат, 1959. године је суђен на две године затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе, односно због учешћа у раду једне илегалне сепаратистичке групе. Прекршајно је кажњаван због крађа, супротстављања службеним лицима и наношења телесних повреда опасним средством.


Део изложбе у обновљеној „кули Мехаја“ у Горем Преказу...
Емин Лати, Набих, Тахир и Бећир Меха


Тахиров стриц, Мехмет Меха (1931), је кажњен 1952. са годину дана тешког затвора због јатаковања, односно пружања склоништа починиоцу кривичног дела против државе и народа. Потом је 1965. осуђен на седам година затвора због помагања у убиству. Прекршајно је кажњаван 1963. због недозвољеног ношења оружја. Мехметов син, Зумбер Меха (1946), осуђен је 1965. на пет година затвора због покушаја убиства.

У непосредној близини Тахира Мехе живели су његови рођаци Зећир Меха (1940), осуђен 1964. због претње убиством, и Мујо Меха (1940), осуђиван због више крађа. Поред наведених, још 11 припадника породице Меха у Доњем Преказу је осуђивано због убистава, покушаја убистава, јатаковања, наношења тешких телесних повреда, крађа и сличних кривичних дела. У евиденцији савезног СУП-а је било укупно 27 припадника породице Меха.

Подаци показују да је насиље било дубоко укорењено у начин живота у Дреници. У брдовитом крају који одваја косовску котлину од метохијске, традиционални друштвени односи су опстајали скоро недирнути протоком времена. Чак и у касним 1980-им канун Леке Дукађинија имао већу снагу него закони Југославије. Становништво се упорно опирало свакој промени, иако су у Глоговац, суседну општину која се заједно са општином Србица налази у центру Дренице, током периода комунистичке Југославије уложена огромна средства у програм фероникла. Насеље је урбанизовано, направљени су путеви, школе, установе културе… Али, окамењене односе је било немогуће разбити. Ни у једном другом делу покрајине Косова и Метохије реченица Исмаила Кадареа да је Албанцима „пушка наставак кичменог стуба“ није била истинитија него у Дреници. Отпор еманципацији и насиље као средство решавања спорова били су начин живота и кључна детерминанта личности многих становника овог заосталог предела.

Тахир Меха је по много чему био архетипски продукт Дренице. Завршио је четири разреда основне школе. Супротно тврдњама албанских публициста да му је одлазак у средњу школу био забрањен због непријатељске прошлости његове породице, Тахир никада није показао жељу за даљим школовањем. У ствари, четири завршена разреда је имао само на папиру, будући да је по сведочењу супруге Шефкије био неписмен и да није умео чак ни да се потпише.

Као остали чланови шире породице, живео је од земљорадње. Једно време је провео радећи у Немачкој, где је успео да обезбеди малу уштеђевину. Са првом супругом Хиром, 1966. је добио ћерку Михрију. Супругу је убрзо отерао, јер није био задовољан њеним понашањем у кући, али је ћерка остала са њим. Поново се оженио са Фахријом (1955), а шест година касније је кући довео и Хоку (1957), која је са њима живела у ванбрачној заједници. Са њима је имао још четири ћерке. Супруге су сведочиле да су односи у ужој породици били добри, иако их је Тахир повремено тукао. Правдале су то његовом плаховитом природом, која га је често водила у свађе и туче. Због тога је био у лошим односима са читавом родбином. Односи су били толико лоши да нити он, нити његове две супруге за десет година никоме из шире фамилије нису отишли на весеље или жалост, што је у друштвом животу Албанаца имало велику важност. Са првим комшијом, стрицом Мехметом, Тахир такође није говорио нити је дозвољавао супругама да то чине. Анимозитет је био толики да на дан Тахировог убиства, након што су преживеле пуцњаву и сузавац, Фахрија и Хока нису желеле да узму ни чашу воде у Мехметовој кући, иако су биле приморане да у њој преспавају. Непријатељство је било обострано, па је Мехмет након смрти Тахира и Небиха изјавио да би „направио банкет за њихову смрт да га није стид“.

Тахир је пресудом Окружног суда у Косовској Митровици 1979. године осуђен на казну затвора од два месеца, због недозвољеног ношења оружја. Пресуда је имала своју предигру, годину дана раније. Тахир и Небих су ушли у конфликт са братом председника Скупштине општине Србица, Незира Читакуа (Из ове породице је Вљора Читаку, амбасадор ткз. Републике Косова у САД). Свађа на улици је прерасла у тучу, након које је Небих приведен док је Тахир побегао. Патрола милиције је отишла на њихово имање и извршила претрес. Пронашли су два пиштоља, за која Тахир није имао дозволу. Бесан због претреса, Тахир је псовао и напао милицајце, па је приведен. У притвору га је тешко пребио Хилми Алију, милиционер из Србице. Шутирајући га, поломио му је неколико ребара. Судија за прекршаје је Тахира осудио на 40 дана затвора, током којих је све време примао терапију. Општински судија му је потом одредио казну од шест месеци затвора, због недозвољеног ношења оружја. Окружни суд је казну смањио на два месеца. Тахир је, међутим, сматрао да је казна преоштра, и да је за њу заслужан председник општине. Такође, жалио се да су му милицајци приликом претреса украли новац, због чега је више пута разговарао са службеницима СДБ у Косовској Митровици. Тахир је био уверен да се према њему не поступа праведно.

Поступајући по налогу суда, патрола милиције је 29. јануара 1980. у Србици покушала да га приведе на одслужење казне. Одбио је и запуцао на милицајце. Према записнику Тахир је пуцао први. Међутим, уочљиво је да је први са њим у контакт ступио Хилми Алију, са којим је имао нерашчишћене односе. Уследила је пуцњава током које је испаљено више десетина метака. Хилми и још један полицајац су јурили Тахира, док су се остали из патроле повукли. Иако рањен у бок, Тахир је успео да побегне. Према сведочењу брата Бећира, сматрао је да је милиција покушала да га убије.

Од тога дана, живео је као одметник. Неко време се крио у шуми Лауше, око манастира Девич. Рана му је гнојила и тешко зарастала без медицинске неге. Милицајци су му преко рођака поручивали да се преда, дајући бесу да му се ништа неће догодити. Тахир је све позиве одбијао, одговарајући да не верује никоме из Србице, јер су сви они под утицајем председника општине. Нудио је да се преда у Београду или Косовској Митровици, искључиво Србима.

Покушаји милиције из Србице да ухвате Тахира трајали су до 28. јуна 1980. када је за њим расписана црвена потерница. Од тада, локална милиција га је оставила на миру. Од краја 1980. године Тахир је све чешће боравио кући. По сведочењу супруга спавао је увек обучен, са пиштољем крај себи, и није веровао чак ни њима да га неће издати. Забранио им је да одлазе у посету својим породицама, као и да њих посећују браћа и родитељи, што је довело до кварења односа. Вишегодишње лоше односе са братом Бећиром је успео донекле да изглади, па су се њих двојица повремено посећивали, али није дозвољавао да то чине и остали чланови породице. Временом, Тахир је постајао све слободни. Кретао се по околини, обрађивао земљу и говорио како му је милиција опростила грешку.

Ситуација се изменила 12. маја 1981. када је заменик командира станице милиције у Србици, Благоје Шаковић, обавестио начелника Одељења унутрашњих послова, Зумера Хусу, да је од поверљивих цивила добио дојаву да се Тахир већ неколико дана налази код куће. Дојава је, по свему судећи, дошла од Тахировог стрица Мехмета.

Обавештење је одмах упућено у Приштину, уз молбу да им се упути помоћ за извршење хапшења. Из Србице су тражили да акцију изведе јединица савезног СУП-а која је у покрајину упућена током демонстрација. Жалили су се да је Тахир опасан и да не располажу опремом потребном за извршење акције. Из покрајинског секретаријата за унутрашње послове су им одговорили да хапшење ипак треба да изврше сами. Као помоћ, упућена су тројица службеника покрајинског СУП-а и једног из СУП-а у Косовској Митровици. Са собом су донели седам панцирних кошуља, два рефлектора и мегафон.

За извршење хапшења је одређено укупно 15 милицајаца из станице милиције у Србици, 11 Албанаца и четири Србина. Под окриљем ноћи неопажено су дошли до Тахирове куће и опколили је. Акцију је водио командир станице милиције у Србици, Садри Хамити. Смернице за акцију је издао начелник одељења, Зумер Хаса. Милицајцима је рекао да се Тахир приведе без употребе силе, „јер није починио тешко кривично дело“. Упутио их је да му се обраћају на српском, што је ове зачудило. Објашњење је било да је Тахир неповерљив према Албанцима, па би тако могао да буде попустљивији. Упутства о употреби оружја, распореду током акције нити коришћењу гасних бомби није дао.

На самом почетку акције почињене су грешке које су довеле до трагичног исхода. Милицајци из Србице су знали у којој се кући Тахир налази, и њу су опколили, али нису предузели мере да се обезбеде остале зграде у домету оружја, нити да се изолују лица у њима. Касније су изјавили да им је речено да је Тахир у лошим односима са оцем и братом, и да не треба очекивати да му они пруже помоћ. Милиција, међутим, пуних годину дана није ништа предузимала по питању хапшења Тахира, и нису знали да је он у међувремену изгладио односе са братом. Изостала су јасна наређења милицајцима шта да раде са изолованим особама, па се тако догодило да је Тахиров отац Небих све време остао у малој, дограђеној кући, слепљеној уз Тахирову. Старац је у једном тренутку покушао да изађе напоље, али му је речено да се врати унутра. За то време, нико од милицајаца није проверио да ли је наоружан. Такође, милиција није изолова ни друга лица у кућама Бећира и Мехмета Мехаја, а нису обезбеђене ни бројне празне грађевине у близини.


Реконструисана кућа Тахира у којој се налази изложба посвећена борби породице Меха.
Испред куће је подигнут велики споменик


Тахир је зачуо буку у дворишту и одмах је схватио да је опкољен. Са њим су се у кући налазиле обе супруге и четворо деце, старости од осам месеци до седам година. Жене и деца су се налазили у приземљу, док је Тахир био на спрату куће. Захваљујући уским прозорима, налик на пушкарнице, на свакој страни грађевине, могао је добро да осмотри простор и прати кретање милицајаца.

Око 02:30 часова ноћу отпочели су преговори око Тахирове предаје. Нестручност и неорганизованост милицајаца је била очигледна. Преговори су се претворили у мољакање Тахира да се преда, на шта је он одговарао да се жив неће предати ниједном милицајцу из Србице, јер су сви они под утицајем председника општине. Присутни су касније изјављивали да су имали утисак да Тахир жели да се преда, али да се плаши. Читав случај је и даље третиран као спор, настао због лоших личних односа, па су покушавали да пронађу личност којој ће Тахир веровати и предати се на бесу. Пред кућу су зато доведени председник општинске организације СУБНОР-а и један Тахиров познаник, али ми је овај одговорио да су они „исувише мали“. Тражио је да му доведу извесног Зорана, или Имера Воцу, службенике Службе државне безбедности (СДБ) из Косовске Митровице, које је упознао када се жалио због крађе новца од стране милицајаца из Србице током претреса. Један од милицајаца је отишао и неколико сати касније до куће довезао Зорана Елезовића, службеника СДБ из Вучитрна. Међутим, Тахир је одговорио да то није Зоран кога он зна, па је затражио да му доведу начелник СДБ у Косовској Митровици, Фарука Мехметија. Он је био вољан да дође, али је из покрајинског СУП-а наређено да то не чини. До тада, „преговори“ су трајали већ скоро осам сати. За то време милицајци су се слободно шетали по дворишту, запалили су ватру да се угреју, хранили стоку, довикивали се са Тахиром. Увелико се разданило, али нико није предузе мере заштите и онемогућио да неко евентуално заузме заседу у оближњим кућама.

Око 08:00 часова ујутро коначно је постало јасно да се Тахир неће предати. О томе је обавештен покрајински подсекретар за јавну безбедност, Бајрам Марај. Он је ступио у контакт са Славком Стриком, командантом Здруженог одреда полиције (ЗОМ) савезног СУП-а. Одлучено је да помоћ у хапшењу пружи одељење Бригаде за специјална дејства ЗОМ-а, под командом Словенца, Франца Косија. Ова јединица је током претходних дана извела 20 акција упада и хапшења, па су сматрали да ће и ову ситуацију решити без већих проблема. О акцији је обавештен савезни секретар за унутрашње послове Фрањо Херљевић и његов заменик Рахман Морина. Херљевић је био незадовољан због ангажовања савезне полиције на хапшењу, али је рекао да се акција настави када је већ започета.

Одељење под командом Франца Косија је стигло у Доње Преказе око 10:30 часова. Имали су упутства да ни по коју цену не угрозе цивиле и да Тахира ухапсе користећи „тактичко-техничке методе“, а по потреби и хемијска средства, без употребе ватреног оружја. Међу десет специјалаца су била двојица хемичара, један снајпериста и седморица одређених за упад у објекат. Били су опремљени хеклерима и панцирним кошуљама. Са њима је био и лекар покрајинског СУП-а, Саша Добричанин.

Начелник одељења милиције из Србице је Косија упутио у детаље ситуације. Показао му је распоред објеката и рекао да је Тахир наоружан, да са собом има пиштољ и можда аутоматску пушку. Саопштио је и да су сви околни објекти претресени а лица изолована. Из извештаја је нејасно да ли му је уопште поменуто да се Тахиров отац, Небих, налази у малој згради дограђеној до куће. Уколико јесте, речено је да од њега не прети опасност. Такође, Косија нико није обавестио о карактеру средини у којој су се налазили и чињеници да је велики део становника Доњег Преказа са непријатељством гледао на долазак савезне милиције.


Део вода Посебне јединице милиције, снимљена јуна 1981. на КиМ

Непрофесионалност и неорганизованост милицајаца из Србице је била очигледна, али је Коси, самоуверено, сматрао да ће акција свеједно бити успешно изведена. Чак је коментарисао да су овакве ситуације „његова специјалност“, да је акција „школски пример“ и да ће његовим људима добро доћи мало вежбе. Брзо је направио план упада. Одредио је двојицу хемичара да убаце гранате са сузавцем на спрат где се крио Меха, док је сам предводио једну групу од четири специјалаца која је уз помоћ импровизованих лестви требало да кроз прозор упадне код Тахира у собу. Друга група од три милицајца је требало да на исти начин упадне на други прозор, са исте стране куће. Милицајцима из Србице је речено да се повуку и не сметају. Никаква друга наређења нису добили.

Акција је почела испаљивањем граната са сузавцем према просторији у којој се налазио Тахир. Једна је убачена, али је неколико ударило у оквире уских прозора и пало у двориште. Дим се брзо ширио, па су милицајци из Србице, који су се налазили у близини, разбежали. Истог тренутка, почела је пуцњава.

Прва група специјалаца, предвођена Косијем, успела је да прислони импровизоване лестве и почне са пењањем. Други су имали проблема са лествама, па нису на време ни покушали упад. Чим је зачуо испаљивање граната са хемијским средством Тахир се појавио на прозиру и запуцао. Погодио је милицајца из Србице, Мухамета Селманаја, који је неопрезно стајао ван заклона, на директној линији ватре. Истовремено, припадник специјалне јединице, Војо Тубић, који је покушао да се попне на спрат, пада погођен са више метака.

У тренутку када је пуцњава отпочела Небих Меха је видео како се двојица милицајаца крећу поред дограђене зграде у којој се налазио. Пуцао је кроз прозор и ранио Пејовић Миланка у руку. Други милицајац, Владо Стјепановић, на пуцње је одговорио тако што је убацио бомбу са сузавцем кроз прозор просторије. Одмах затим је пао, погођен у главу.

Сузавац је натерао Небиха Меху да изађе из куће. Покушао је да пуца у припадника специјалне јединице, Радивоја Радивојевића, али је овај био бржи. Испалио је рафал, изрешетао пушку у рукама Небиха и ранио га у раме. Један од метака је погодио петнаестогодишњу Михрију Мехај, најстарију Тахирову ћерку, која је спавала у дограђеној кући са дедом Небихом. Нико од милицајаца није знао да се она ту налази, нити да је рањена.

У хаосу који је настао милицајци из специјалне јединице су покушавали да изврше задатак. Успели су да убаце неколико граната са сузавцем на спрат, где се Тахир налазио, али их је наизменична пуцњава натерала да потраже заклон. Кријући се из јадне ограде, Бошко Палија је тешко рањен у ногу. Тахир је наставио да пуца. Погодио је и убио једног од двојице милицајаца задужених за убацивање хемијских средстава у кућу, Самира Хасановића, док је овај покушавао да убаци још једну гранату кроз прозор. О степену хаоса који је настао сведочи потез Франца Косија, који је у једном тренутку морао да подигне шлем на хеклеру, изнад заклона, како би оценио одакле долазе пуцњи.

За то време Тахирова кућа се потпуно испунила димом. Врата су се отворила и напоље су истрчале две Тахирове жене и троје деце. Најмлађа ћерка, Саља Мехај, осмомесечна беба, остала је у колевци у јаслама. Док су полицајци прихватали жене и децу, рањени Небих је ушао у кућу и за собом затворио врата. Нешто касније, у дворишту се појавила Михрија Мехај, рањена у кук. Милицајци су је прихватили и одвели у болницу у Србици.


 

Фрањо Херљевић (1974-1982)
 

Када су милицајци коначно успели да се прегрупишу пребројали су тројицу мртвих припадника специјалне јединице, једног мртвог милицајца СУП-а у Србици и двојицу рањених специјалаца. Акција је обустављена. О губицима су одмах обавештени покрајински секретар за унутрашње послове, Мустафа Сефердини и савезни, Хрељевић. Потом су обавештени и председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова и Метохије, Вели Дева, и председник Председништва САП Косова и Метохије, Џавид Нимани. Договорено је да на лице места хеликоптером одлете командант Здруженог одреда, Стрика, и покрајински подсекретар за јавну безбедност, Марај.
 
Одлучено је да се јачим снагама блокира читаво место. Из Косовске Митровице је пребачено 30 припадника ЗОМ-а. Појачање је упућено и из Приштине, одакле је стигло шест припадника специјалне јединице покрајинске милиције. Затражено је да из Србице дође још милиционера, како би се блокирала околина имања Мехајевих. Територијална одбрана Србице је добила наређење да блокира шири простор махале. Херљевић је захтевао да у наставку акције не буде ниједне жртве из редова снага безбедности. Тражио је да одметници буду ликвидирани. Рекао је да се кућа сруши ако треба, без обзира што се унутра налази дете, али да више ниједан милицајац не сме страдати. Покрајински секретар за унутрашње послове Сефердини је упозоравао да акцију заврше пре ноћи, јер ризикују да буду нападнути са свих страна. Командант ЗОМ-а, Славко Стрика, касније је сведочио да је тада први пут чуо у каквој се средини налазе.

Нова акција је отпочела у сумрак. Одлучено је да се упад у кућу припреми уз помоћ два оклопна транспортера, „ТАБ“-а. Из њих су у кућу убачене нове гранате са сузавцем. Потом је из тешких митраљеза на транспортеру пуцано према отворима куће. Коси је желео да уколико је икако могуће сачува живот детета у приземљу, па је пуцао само по спрату куће. Грађевина је оштећена али већих пукотина и даље није било. Тахир је и даље повремено одговарао на ватру, па је чак на један транспортер бацио бомбу. Коси је након тога према спрату куће бацио две ручне бомбе. Једну је успео да убаци у кућу.

Када су остали без других опција, Коси и Стрика су одлучили да транспортером сруше врата и зид куће, и тако продру у грађевину. За воланом возила је био Коси. Када је пробио зид, кроз прашину и шут, Тахир је излетео и почео да бежи ка мраку. На удаљености од 48 метара од куће наишао је на заседу. Убијен је из аутоматске пушке.

Милицајци су потом ушли у кућу. Приликом упада, у око је рањен милицајац из специјалне јединице покрајинског СУП-а, Јован Милачић. Небиха Меху су затекли у седећем положају. Давао је знаке живота, па је ликвидиран. У дну просторије, у јаслама, пронађена је неповређена беба Саља.

Какав је био коначни биланс акције? Тахир Мехај је убио Мухамета Селманаја, милицајца из Србице, и Салиха Хасановића, из специјалне јединице Здруженог одреда милиције. Небих Меха је ранио Влада Стјепановића, из специјалне јединице. Смрт Воја Тубића и Миленка Пејовића, као и рањавање Бошка Палије, остају мистерија. Извештај достављен Савезном савету за заштиту уставног поретка наводи да су убијени од стране непознатих нападача. Реконструкцијом догађаја је закључено да су се сва тројица налазила ван линије нишањења оружја са којим су располагали Тахир и Небих. У телу Воја Тубића су пронађена зрна три различита калибра. Међутим, из изјава учесника догађаја се стиче утисак да су можда сви убијени и рањени од стране Тахира и Небиха. Да ли је извештај тако написан да замаскира велике пропусте који су начињени, немогуће је рећи.


Реконструкција дела акције у којој су убијени и рањени милицајци

Током наредних дана саслушано је 21 лице. Извршен је темељан претрес кућа у околини. Претражено је пет кућа у махали Мехај и три куће у селу Врбовец, у општини Глоговац. На једној од зграда недалеко од Тахирове куће, ткз. амбару, уочено је да су током окршаја били подигнути црепови на крову и да се одатле савршено видело поприште акције. Пре претреса, неко је црепове вратио. Да ли је то било место са кога је пуцао још неко осим Тахира и Небиха остало је неутврђено. Тахиров стриц, Мехмет и брат Бећир су приведени, али су после три дана пуштени. Смрт тројице и рањавање једног полицајца, према извештају, остала је нерасветљена.

Извештај, међутим, потпуно разоткрива друге делове легенде о Тахиру Мехи. Супротно много пута поновљеној тврдњи од стране Албанаца, ангажовања јединица ЈНА није било. Након убиства милицајаца неколико десетина припадника Територијалне одбране из Србице је учествовао у блокади ширег простора махале. Али, ниједан војник ЈНА тога дана се није налазио у Доњем Преказу. Такође, није било употребе тенкова, већ су у другом делу акције коришћена три оклопна транспортера ЗОМ-а, како би се у кућу убацила хемијска средства. Хеликоптери који се такође помињу коришћени су за транспорт рањеника и пребацивање људства након неуспеха прве акције.


Оклопни транспортер ТОБ-71, какви су коришћени у другом делу акције

Погрешна је и тврдња о десетинама мртвих милицајаца које су наводно убили Тахир и Небих. У акцији су страдала четири полицајца и рањена три. Поверљив карактер извештаја у коме су ово наводи, који је достављен само малом броју људи у највишим безбедносним телима државе, показује да није било никаквог заташкавања. Имена погинулих и рањених милицајаца су објављена, а у децембру 1981. године савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Хрељевић, доделио је одликовања породицама петорице милицајаца страдалих на Косову током 1981. године. Четворица су убијена у Доњем Преказу, док је пети, Ибрахим Абази страдао 2. априла 1981. године у Приштини, током демонстрација Албанаца.

Документација случаја показује да је читава легенда о пиштољу Азема Бејте потпуно измишљена. Приликом претреса Тахировог и Небиховог имања 1978. године полиција је одузела два пиштоља. У питању су били „Валтер“, кал. 9 милиметара и ЦЗ калибра 7.65 мм. Производња оба пиштоља је започела деценијама након убиства Азема Бејте 1924. године, па оружје није могло припадати њему. Пиштољ из кога је Тахир пуцао на милицајце током акције хапшења је била ткз. „дуга деветка“, чија производња је такође започела тек након Другог светског рата, током шездесетих година 20. века.

Извештај јасно показује да је до читавог случаја дошло због насилне Тахирове природе и личне размирице између њега и породице председника општине. Досијеи Тахира и Небиха Мехе показују да њих двојица нису одржавали никакве везе са албанским сепаратистичким покретом у читавом периоду након Другог светског рата. У евиденцији СДБ су се налазила петорица даљих рођака породице. Такође, Тахирова тетка је била удата за Ахмета Кастратија (Полужу), сина Шабана Полуже. Сам Тахир ни на који начин није био повезан са националним покретом. Током акције хапшења ниједном није поменуо положај САП Косова и Метохије у Југославији, априлске демонстрације нити је изнео било какав захтев са националном тематиком. Супротно устаљеним тврдњама у легенди о њему, Тахир није показивао никакво непријатељство према Србима. Управо супротно, захтевао је да се преда Зорану, Србину, службенику СДБ из Косовске Митровице, или да му омогуће да се преда у Београду. Током месеци који су претходили случају Тахир је више пута поручивао локалним милицајцима да се жив неће предати Албанцу. Због тога је чак наређено да му се током преговора око предаје полицајци из Србице, већином Албанци, обраћају на српском, а не албанском. Све наведено упућује да у читавом случају није било националне димензије, нити је Тахир Меха током читавог свог живота уопште био заинтересован за национална питања Албанаца.

Коначно, документа показују да се наводна заклетва породице Јашари над гробовима Тахира и Небиха Мехаја, да ће наставити њихову борбу против Срба, није догодила. Према сведочењу више чланова породице Мехај, Тахир и Небих су сахрањени два дана након што су убијени. Присуствовало је око 30 Албанаца, већином родбине. Међу списковима присутних нигде се не помињу имена Шабана, Хамзе и Адема Јашарија.

Мит изграђен над смрти Тахира и Небиха Мехе данас је постао део идентитета Албанаца са Косова и Метохије и један од угаоног камења у темељима илегалне косовске независности. Чињенице говоре да је садржина мита легендарна, и да су стварни догађаји били потпуно супротни касније формираном наративу. Тахир Меха није био албански националиста убијен од стране српских "агресора" због његове борбе за независност. Био је син заосталог, бруталног поднебља, кога су то поднебље и његови окамењени обичаји убили. Савезна милиција је била само случајни егзекутор.

У Доњем Преказу је 13. маја 1981. нестало шест људских живота. Ниједан није морао.

 

 

Аутор: Петар Ристановић
Извор: izgubljeniraj.com
04.01.2020.


Петар Ристановић је историчар, рођен 1985. у Подгорици. Основно и средње образовање је стекао у Ужицу. Основне и мастер академске студије историје је завршио на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На истом факултету је у децембру 2018. године одбранио докторску дисертацију „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“.

Контакт: petar.ristanovic@gmail.com
 




Посећено је: 419  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:



















АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"