Једне ноћи хладне зима кад је била,
Србкиња је мајка чекала свог сина.

Чекала је сина, молила се Богу,
С' Кошара да дође, донесе слободу.

Ал' уместо њега, писмо јој је стигло,
Од сина јунака и на ноге дигло.

С' овог боја мајко, повратка ми нема,
Ко Кошаре чува зна да зло се спрема.

Ја ти мајко жив се вратит' кући нећу,
И сад већ у цркви запали ми свећу.

Да Бог мени покој с' јунацима пода,
Скупом ценом мајко плаћа се слобода.

А сина мог учи и ово му кажи,
Твој је отац сине на небеској стражи.

Тамо где је Лазар своју главу дао
На Космету светом и тата је пао.

Па је сада чедо крај Милоша стао
А Христос му одмах Царство вечно дао.

Ко не памти подвиг с' Кошара јунака
Нек' га стигне клетва Косовских јунака.
 

Аутор: Милутин Попадић