Фијуче ветар кроз оголеле гране,
кости му гризе студен кошаве,
промрзлим је рукама превијао ране,
младог војника, на караули Кошаре.

Негде у близини вукови планински,
језиво завијају, кроз ледену ноћ,
док магли ваздух из модрих  уста,
у локви крви, губи последњу моћ.

"Не бој се друже, ту сам, крај тебе",
отрже се из уста, реч задње наде,
док га својим шињелом, покри да не зебе,
и студена ноћ на планину паде.

О груди јунака, туку капи кише,
ледене и снег, што се с'ветром бије,
одавно је затишје, не чују се више,
пуцњи и топови  злобне крвопије.

"Наћи ће нас, ту су, не могу далеко,
од нас наши бити, знају да смо живи,
јак си као стена, што би мој ђед рек'о,
знаш ли шта смо брате, јуче говорили:

Да кад прође овај, пакао живота,
где нас смрт вреба, са све четри стране,
да ћеш доћи код мене, у село с' јесени,
са песмом да чекамо, зора да нам сване."

Погледа га младић, модар од студени,
на замрзлом лицу, врела суза стаде,
насмеја се тихо, скорелим уснама,
хтеде да прозбори, ал' реч му застаде...

Проломи се планином, урлик горског вука,
стресоше се гране, снег са њих спаде,
војник узе руку, свога верног друга,
стегну је јуначки, па му глава паде.

У снегу под ведрим небом изнад глава,
издахнуо је војник, од двадесет лета,
на Кошарама душу остави да спава,
зато је Косово, србска земља света.

У косовским планинама, на врх Проклетија,
где вучијим стазама, сена војника ври,
записа се граница, записа Србија,
мастилом  младе војничке крви.

 

Аутор: Милан С. Марковић
Син Шумадије, 14.09.2020.