Драги моји, приводи се крају календарска година и долази време када сумирамо утиске па сам сходно са тиме узео за сходно да вам се овим путем обратим.

Путовања на Метохију, поготово оно прво у априлу ове године су ми била једна од најлепших доживљаја у протеклој години. Та путовања су помогла да досегнем у најдубље дубине свога бића и пробудим човека у себи.

Косово и Метохија није само област, нити само место где се налазе наше задужбине. Косово и Метохија је саставни део нашег бића. Честица од које смо састављени.

Питају ме зашто идем тамо, није то наше, опасно је. Како да им објасним да то није свесно, да то моја душа, моје биће тражи. Као дете када се враћа својој мајци. Као сила која те привлачи ка себи. Волим сваки комад те земље, сваки камен моје свете земље. И није света зато што то неко каже, већ зато што је толико волим, зато што ми толико значи.

Знате ли осећај када човек стане са очима пуним суза којима неда да потеку гледајући дете како му нуди комад чипса које је добило, или када слуша песму Црвен цвете у манастиру Гориоч међу нашим сестрама? То је тренутак када човек пробуди у себи она дивна, најдивнија осећања. Љубав према нечем вишем, лепшем.

Током тих путовања доживео сам тренутке неописиве лепоте када ти се од среће плућа пуне ваздухом толико да хоће да пукну, она јутра у манастиру Светих Архангела, када сам устајао међу првима да се прошетам комплексом и уживам у лепоти излазећег сунца на прелепом и светом месту.

Како да опишем лепоту фреске Богородица Љевишка у Призрену и песму Царице Тишине? Како да опишем грандиозност манастира Високи Дечани? Не може се то описати, то се може само доживети.

Хвала вам што сте ми били тако дивно друштво, постали сте ми веома драги ❤️
Са нестрпљењем ишчекујем нова путовања на Косово и Метохију.

Велики поздрав!
 

Предраг Мићовић
31.12.2018.