Како да не чекате догодине, него да буде већ ове године у Призрену?

Суштински као и за све, куцајте и отвориће вам се.

Ми јесмо. Обишли смо целу покрајину, били смо уздуж и попреко, били смо што говораше Краљ Никола Онамо ‘намо за брда она...

Баш тако. План за ово, необично или “беспотребно” путовање и непримерен ризк у очима просечног комформисте и апатрида скован је два месеца раније, како и ваља. Јел идемо? Идемо.

Није било дугих договора. Решили смо да нам сасвим одговара последњи викенд новембра, не знајући да је пар дана раније празник у суседној Републици Албанији, звани Дан заставе. Наравно, ни не могавши да знамо да ће бити подизања царине и једног од низа кризних догађаја, посебно у медијима.

Не могу да кажем да ја било свеједно, јер вести су штанцоване из минута у минут. Драма је смењивала драму, катаклизма сустизала катаклизму, свака говорећи да је сад баш најгоре и да ако икад треба ићи онда то сигурно није сада. Али решено је било, а свакако у овим окупационим условима отићи у јужну покрајину, никад неће ни бити лако те ме је то додатно соколило и тешило да ће све бити добро.

Опет, дан и по пред полазак један од другара подлегао је пропаганди те се одлучује да не путује, будући да је родољуб, а није суманут, мало ми убаци црв сумње. Чујем се са остатком дружине и нико не одступа а ја се сетим

“... да ми  рече дружина остала,
гле страшљивца Бошка Југовића...”,

и учврстим се у убеђењу да остајем(о) при палну. Идемо па како буде. Кажем, баш ако је приспело да се гине, и поред полицијске пратње и дугогодишњег искуства организатора, онда нек иде живот. Али трудим се да не подлегнем црним мислима.

Успут стандардно, мајка ми се чуди, наговара, те ‘де ћу сад, зове пријатеље у Косовској Митровици, и они кажу, није баш можда паметно. Јел иде ико с тобом (набрајм, ал нисам је баш убедио да сви набројани иду, ко што и нису... шта ти је мајчински инстинкт), па ти претерујеш можда, на пролеће па иди итд...

Не вреди. Решио сам, друштво спремно где сад да “испалим”.

Девојка ме пита како ми се чини ситуација, ја кажем да ће бити добро и срећом те је разумна, није ме више одвраћала него се бацила на спремање сендвича и пеглање одеће коју смо одвојили за помоћ нашим људима по енклавама.

По плану, петак вече, окупљање на Врачару, код Храма Св. Саве.

Паковање, распоређивање и покрет. У бусу низ познатих људи и Ћира вођа пута који познаје ситуацију и улива поверење. Каже да је у контакту са нашима доле и да ће бити све у реду.

Ипак на поласку после молитве, даје детаљна и корисна упутства како да прођемо без проблема. Како да вам кажем, ово што сам вам до сада описао било је убедљиво најтеже. Срећом и Божијом помоћу, све друго касније је било и лакше и лепше. Пролазили смо свуда без икаквог проблема.

По добијеним упутствима углавном смо се владали те смо ствари носили толико колико стаје у наше торбе да не ризикујемо да нас врате са тзв царине, јер нажалост такво је тренутно стање. А овог пута помоћ је била новчана претежно (свако према могућности и необавезно) јер је процена била да ћемо тако најбоље помоћи и организатор је имао право, показаће се касније.

У два дана обишли смо следеће: енклаву Бабин Мост, Газиместан, једну цркву у Приштини, Лапље село, Грачаницу, Призрен, Богородицу Љевишку, Архангеле и Зочиште.

Преноћили код сународника у Великој Хочи, а ујутру пут Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Осојана - повратничког села, Девича и Бањске.

Нисмо провоцирали, није нас нико ни дирао ни провоцирао, прошло је све без и најмањег проблемчића.

Нећу вам посебно описивати сваки од манастира јер желим да лично одете и схватите да је најтеже решити се, а онда издржати и пирамиду лажи и медијског бомбардовања лажним вестима.

Заиста се показује да је први корак у свему најтежи а слике ће вам делом помоћи да видите како то благо изгледа и колико је по мени илузорна та прича о подели, разграничењу и ко зна чему још.

Заиста се види да је доле и поред свих разарања на сваком кораку нешто што припада србском народу и Србији, а да је шиптарско наслеђе старије од 50 година једва и да постоји.

Мој утисак је свуда где смо били да се тешко живи, да ни Албанцима не цветају руже, да су зграде углавном празне и недовршене (подсећају махом на куће гастербајтера), и да сем пуно аутоплацева доле нема нечег што ту назови државу може да покреће унапред.

Сигурно их нема ни близу онолико,  колико нас плаше, те нема хлеба да могу да преплаве Врање, што смо недавно чули,  јер их ни за Космет нема довољно.

Заставе ОВК су солидно честе (али често види се старе и офуцане... изгледа се и та прича офуцала) посебно по Метохији као и споменици албанским терористима који за њих то нису нажалост. Ту би требали да извчемо поуке, барем они који се питају, да је срамота да ми наше браниоце држимо на маргинама друштва а да је нпр споменик страдалима у нападу на Команду   ваздухопловства у Земуну, тутнут негде са стране, да се једва и види док се о њега не очеше пролазник.

И то је само један од примера у низу. Морамо да тражимо истину, не треба нама никог да мрзимо нити нападамо. Ми имамо сакривену истину и стварност под контролом разних недобронамерних да у нас и само истицање истине, посебно националне, сматра се за  агресију и нешто што није коректно. Морамо националне вредности да вратимо у фокус друштва и омладине, да то не буде само за тзв навијаче и мафију. То никог не угрожава ни у једној држави па немамо ни ми разлога да препустимо ове битне ствари стихији.

Треба нам Музеј жртава НАТО агресије, под тим именом, не нека ублажена варијанта као бомбардовање. Не, истина је да смо били нападнути мимо свих међународних права и то се тако зове, АГРЕСИЈА и тачка. Ништа мање ништа више.

Треба нам Музеј страдања Срба у Другом светском рату, треба рећи да је Сајмиште логор НДХ где су највише гинули Срби и да наша држава нема шта да се извињава ту.

Треба говорити отворено о протеривању становништва из Ибарског Колашина и Рашке области и о тадашњим плановима за тзв. Велику Албанију. Значи историја се тако зове јер је све исто, како каже Проф. Дамјановић. Треба нам Музеј Топличког устанка, треба нам Дражин гроб и истина о Југославенској војсци у Отаџбини.

Треба да знамо зашто је срушен средњовековни град Жрнов на Авали и ту насађен накарадни споменик који није у духу нашег народа. Требају деца  прво да упознају своју земљу а тек онда да се баце на иностране ексурзије.

Деца нам расту на лажима, а ми морамо да се изборимо да истине о страдњу Срба буду доступне у институцијама система. Ми не требамо да измишљамо лажне догађаје, историје, да перемо своје злочине из прошлости, умањујемо и релативизујемо злочине. То морају инстант нације, ми то нисмо.

Ми само требамо да наше жртве буду достојно поменуте и незаборављене.
Нараштаји морају да упознају Србију, да је тако заволе, да се сањом саживе. Зато треба да одете на Косово и Метохију, а има пуно начина за то. Рећићу вам да је искуство невероватно.

Да су Дечани нешто најлепше што се може надалеко видети, да Пећка Патријаршија не заостаје, да је Зочиште изникло из пепла Мартовског погрома 2004. године, да је Девич сачувао мошти Јоаникија Девичког, да дрва купују иако имају својих 30 хектара шуме које не смеју да користе због слабе безбедности.

Рећићу вам да је Богородица Љевишка у центру града Призрена, да је паљена и скрнављена изнутра али да и даље има Призренску красницу, да чува ученике Богословије. Да у Приштини има 29 Срба, а било их је на хиљаде до јуна 1999. године, да их је у Призрену и Пећи можда ни толико али да су наши соменици и имања свуда у Метохији. Да су наши људи драги у Лапљем селу, да их је ауто пут Ниш-Тирана одвојио од суседног села и да је то често тако на траси овог накарадног пута. 

Да у Призрену постоји Језуитска школа, а то је онај ред што је давно беше укинут. Да знате, да у Осојану живе наши, и омладина, окружена морем мржње у 21. веку, да је упркос томе што смо ми лепо прошли уз полицијску пратњу, слободна кретња и слободан живот за Србе тамо још увек мисаона именица. Срби тамо живе неупоредиво теже од албанске већине о којој исто економски није лако. Али они су храбри, дивјунаци нашег доба, тешкоће су схватили ко усуд и ником се не жале али ипак им је драго и мило кад дођемо и видимо се.

Мада их има и који се исељавају. Битна им је и помоћ, али људски однос и осећај да нису заборављени су им верујте још битнији. Зато идите чим пре можете.

Без њих и нас је Косово и Метохија изгубљена прича.

А на северу Космета смо били увече касно у Бањској, где нетко беше Страхињићу Бане. Нисмо били по Косовској Митровици, Зубином Потоку али од наших Срба са југа покрајине нисмо чули нешто похвално за стање на северу. Заиста кажу да су Срби Србима вук, да парафразирам ону да је човек човеку вук. 

Ето, то су моји утисци и нека размишљања. Надам се да ће помоћи да се одлучите да одете у посету нашој светој земљи првом приликом. Греота је то не обићи. Моју дружину чинили су Сале, Милан, Ненад и чика Видо.

Све најбоље и многаја љета!

Александар Милутиновић
14.12.2018.