Трибина: Голгота Кошара у Сурчину 10. јуна 2018 - www.gazimestan.rs

10. јун 2018.


ТРИБИНА: ГОЛГОТА КОШАРА У СУРЧИНУ 10. ЈУНА 2018


 



"Богу и војнику се молимо кад нас притисну невоље... кад невоље прођу, Бога заборавимо, а војника не поштујемо!"

 

Рат на Косову и Метохији није почео ни 1998. ни 1999. године. Он траје непрекидно већ вековима. Рат који је бесконачан... до истребљења. Тамо на светој србској земљи постоји само привидан мир, јер Албанци покушавају још од 1913. године да Космет припоје Републици Албанији и још да отму источни део Вардарске Македоније, односно један мањи део егејске Македоније, па тако да створе Велику Албанију.

У остваривању овог монструозног плана им свакако помажу Велике силе, односно Запад. И то чини Косово и Метохију мученичком земљом која је натопљена крву где нема места а да негде не почивају кости србских мученика.

У пролеће 1998. године на територији читавог Косова и Метохије су Албанци насрнули на Србе... а од јесени 1998. године на удару су се нашле и карауле на граници према Албанији. Напади су били чести и то углавном из заседе, пошто им је конфигруација терена одговарала, као и природни услови.

Поред тога, они су имали велику помоћ од Француске, Немачке, Велике Британије и САД, као и матице Албаније. Постојао је тај удружени злочиначки подухват, јер су им се циљеви поклапали - отимачина јужне србске покрајине.

Задњег дана септембра 1998. године погибе на чувању граничног појаса у заседи терориста Владимир Радоичић, стар 19 година... са непотпуном обуком извиђачко-диверзантског курса. А са њиме још четири младића у смрт, коју су албански терористи из ОВК прославили као оргомну победу.

Наредних месеци се наставило са појединачним нападима... да би 9. априла 1999. на Велики петак, кренула КОПНЕНА ИНВАЗИЈА на Србију, од стране агресорске војске коју су сачињавали припадници терористичке ОВК, Војске Републике Албаније, америчких маринаца, британских САС специјалаца, Легије Странаца и разних других плаћеника.

Први снажан, али лажни, удар је примила караула Морина, у рејону Јуничких планина... да би одмах још жешћи удар уследио на караулу Кошаре. Преко 1.500 непријатељских војника са ариљеријом кренуло је да пробија одбрану коју су чинили војници СР Југославије, граничари на одслужењу војног рока. То је трајало три дана. Мртвих на све стране. Наши не попуштају, а ови јуришају као Турци на Чегру.

Стиже нашим граничарима појачање: 125. мтбр бригада, 549. бригада, Војна полиција... руски и србски добровољци. Тако да је направљен чврст тј. непробојан бедем који није попустио читаво време рата. Морал србских Обилића је био више него добар, чак штавише верујем да су и сами Албанци били у чуду.

Али, како сам легендарни Војвода Мишић је говорио: "Нема тог рата који србски војник не може да добије, и србски политичар да изгуби за зеленим столом".

Према Кумановском неспоразуму, који је потписан 9. јуна 1999. године, касно увече, а ступио на снагу дан касније... србска администрација, војска, полиција морали су да се повуку са територије Косова и Метохије. Практично забијен је нож у леђа и пљунуте су све жртве које су пале на Космету.

*   *   *

Деценијама је ова прича била замагљена, забрањена, а о њој се причало са шапатом, као у она времена Информбироа. Тек понеки чланак је могао да прође са пар речи у дневној штампи. Борци и јунаци као да су били жигосани и одбачени од државе за коју су се борили и били спремни да погину. Додуше неких 1.100 бораца је само од 1998. до 1999. године уградило свој живот у темеље наше слободе.

За последињих годину и по дана одржано је више трибина и академија посвећених караулама, него за претходних 18 година. Али трибине не окупљају посетилаца колико би требали. Јер то су приче о рату, подсећају на тужне ствари, на издају и лажне хероје који су по завршетку рата нагурали се у ред за доделу ордења.

Другари ми рекоше да има у Сурчину насеље на западу метрополе каква је Београд, једна трибина "Голгота Кошара" у недељу 10. јуна 2018. године, а пре тога и парастос. Није ми требало више ништа рећи, нити објашњавати. Занимало ме само када то почиње. Веле у 17:30 сати.

Дођох испред храма, са малим закашњењем. Испред цркве нема никога јер су сви већ ушли. У кући Божијој прекрстим се и целивах икону, а видех и позната ми лица. Свештеници су служили парастос за Горана Остојића, припадника 63. падобранске бригаде, који је погинуо на Кошарама, али и све друге припаднике ВЈ који су славно погинули бранећи своју домовину.

По завршетку парастоса изађосмо кратко напоље да продиванимо коју, а потом одосмо у парохијски дом где је предвиђена трибина.

Обратили су нам се борци са Кошара: Дража и Пламен. Сваки је био тамо више од годину дана и заједно са осталим момцима од 18-23 године био спреман да погине. Срећом, преживели су и испричали су нам како су они то доживели. Мени, иако их слушам већ трећи пут те приче никада нису досадне, јер је њихова храброст нама сачувала животе.

После њих обратио се и руски добровољац Алберт који је дошао из далеке земље, са циљем да се бори за своју славенску и православну браћу. И он је био спреман да погине. Његов говор је био више него занимљив, јер није имао длаке на језику. Имао је неке критике на рачун Срба, односно данашњих Срба који управо то... не поштују своје јунаке, већ се баве трицама и кучинама.

Сем бораца... у име породица погинулих обратила се Лозанка Радоичић, мајка погинулог Владе. Она је имала доста тога да каже, али највише о томе како борци са караула и даље, после скоро 20 година завршетка борби немају свој споменик... додуше споменик је направљен пре шест месеци, али се чека погодан моменат за прикупљање политичких поена.

Гуслар Димитрије је са својим гуслама дао леп печат, док су девојке из групе Везак разнежиле већи део публике и нико према њиховим песмама није остао равнодушан. Напротив, и публика се пробудила и певали смо скупа у глас.

На крају се један од организатора Дејан Грујић захвалио присутнима, а поготово борцима. Било је неких коментара после трибине о бројности... Можда цифра од 100 људи неког и не радује, али мени је најважније да су сви занли зашто долазе и имали су прилику да нешто чују и наравно уживају. Ја сам бар отишао са промоције задовољан.

У повратку повезох Владину мајку Лозанку. Она је чак била спремна да иде гсп бусом кући, аи нисам то хтео ни да чујем. Да је њен Владо погинуо као војник неке друге војске, његова мајка би била превезена са хеликоптером. Тета Лозанка је скромна, тиха жена, која деценијама води борбу да деца на небеској стражи не падну у заборав.

То мора да се поштује.

Амин!

 

Написа: Чуле
10.06.2018.



РАТ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1998-1999

Битка за Кошаре - Старо Грацко - Кафић Панда - Клечка - Радоњићко језеро - Рамуш Харадинај

Жута кућа - Отето Косово - Крај - Истине и лажи - За ким звона не звоне - Јована - Рат за Космет

Живети у енклави - Српски пилоти - Ратна прича - Љиљана Жикић - Слађана Станковић -

 



Посећено је: 3412  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Tags:
HEROJI JUNACI
PROLECE 1999
KOSOVO METOHIJA
SRBSKI KOSMET
BOJ NA KOSARAMA
AKADEMIJA TRIBINA
SURCIN BEOGRAD
DEJAN GRUJIC
IVAN DRAZIC
LOZANKA RADOJICIC
ALBERT ANDIEV
RUSKI DOBROVOLJCI
53. BATALJON
GRANICARSKE JEDINICE
TOMISLAV RACIC
VODNIK PLAMEN
JUNICKE PLANINE
ALBANSKI ZLOCINI
NATO AGRESIJA
VENAC PROKLETIJE
DIMITRIJE ZUPIC
GUSLAR ANDJELIC
GRUPA VEZAK
MAJA ALEKSIC


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

У Лесковцу откривен споменик припадницима Војске и Полиције који су бранили отаџбину 1998-1999

Центарфор са Кошара: Мирослав Вишњић из 5. батаљона Војне полиције

1998: Клечка

Центарфор са Кошара: Мирослав Вишњић из 5. батаљона Војне полиције

Апостоли са Кошара

Гавра Гвоздени: Преживео сам 28 албанских метака 1999. на Косову и Метохији

Зовeм сe Миловaн, чикa Рaмушe, и дaнaс бих нaпунио 18 годинa