Није ме бринуло да ли ћу погинути… Битно ми је било да будем на правој страни, а 1999. године борио сам се на страни истине, на страни народа који је бранио своје.

Косово и Метохија, то је земља која припада Србији! Данас бих урадио исто, раме уз раме са храбрим српским војницима.

Алберт Андиев, руски добровољац и бранлац Космета

Овим речима почиње исповест Алберт Андијев, Рус који је као добровољац бранио тадашњу СР Југославију током НАТО агресије од албанских терориста.

Распоређен је као снајпериста у призренској 549. моторизованој бригади. Његово херојство огледа се, поред осталог, у томе што је, када га је терористички снајпер погодио у десно око, наставио да пуца. У рату је изгубио око, рањен је у руку и ратни је војни инвалид 100 одсто.
 

Пријатељство за цео живот – Част је борити се уз Србе

Алберт Андијев и данас се дружи са саборцима који су храбро бранили Косово и Метохију, а каже да се често окупљају.
– На тим заједничким дружењима увек се присећамо ратних времена, када смо бранили нашу земљу. Наравно, много је ту емоција. Смејемо се и плачемо, причамо… Била ми је част да се борим уз вас против далеко јачег непријатеља, јер генерално, војнички, ми смо агресоре осрамотили – каже Андијев.

Присебан
– Тог 5. маја 1999. код Суве Реке двадесетак километара северно од Призрена погођен сам у око… Муњевито сам размишљао. Снајпер сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам. Осетио сам да губим свест, некако сам се подигао и тада сам добио и други метак у руку. Био сам свестан да ако останем да седим, више нећу моћи да се подигнем. Саборци су ме брзо ставили на шаторска крила и однели у позадину, из једног аута у други, па до болнице – прича Андијев.

Првобитно је лечен у Клиничком центру у Приштини, где су о њему водиле рачуна и жене из Кола српских сестара. Изашао је без допуста лекара и пошао на положај, али је наишао на саборце из јединице, који су га одвели у Београд на ВМА, на лечење.

Андиев у једној од акција 1999-те

И ратници плачу

– И лекари су били део одбране ове земље, враћали су нас борце у живот. Нисам могао да лежим у кревету док се моји боре. Гинуло се… Проналазили смо тела погинулих сабораца. Било је тешко. Борци су плакали, јер нико није од гвожђа. И ја сам плакао кришом. Било је и оних којима нисмо видели сузе, али боље сузе него суви плач. Таквог човека си морао да загрлиш, били смо једни другима подршка. На ратишту се не побеђује само ракетама, минама, гранатама и мецима, добра реч много вреди – присећа се храбри Рус .

Андијев закључује да је херој онај који је својој земљи дао све, па и живот.
– Војници су током рата одлазили у цркве и светиње. Молили смо се. То нам је давало снагу, духовни мир. Ако имаш тај мир у себи, јачи си. Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо, никоме не желим да доживи пораз без пораза – каже Андијев, који је после рата остао да живи у Србији.

Оженио се, има сина Лазара, а недавно је покренута петиција да се Алберту додели српско држављанство. Заслужио га је јунаштвом.

Кум на венчању генерал Делић – Свадба усред рата

Иако је било тешко, у рату су се дешавале и лепе ствари, рађале се и велике љубави. Доказ за то су и Јуриј из Андијевљеве групе и Слађана Станковић, која је у 549. бригади збрињавала рањенике.
– Кум на том венчању био је наш генерал Божидар Делић, то је била једна војничка, ратна свадба у Призрену.

Нисам присуствовао, јер сам тада био у болници, рањен. Сећам се, Јуриј и Слађана су се на почетку често свађали. Било је занимљиво пратити варничење између њих двоје које се претворило у љубав, а крунисано је свадбом.

Недуго после свадбе Слађана је погинула 5. јуна 1999. Била је јунак, имала је срце веће од већине мушкараца – прича Алберт.



Мина Бранковић
02.01.2019.

Преузето са: hronograf.net